БЛОКАДЕРИ СУ СЕ НА ПОЧЕТКУ ПОНОСНО ЗВАЛИ „ЋАЦИ“, А САД ТАЈ НАЗИВ КОРИСТЕ ДА ВРЕЂАЈУ ПРИСТАЛИЦЕ ВЛАСТИ!

У Србији је довољно једна црта погрешно повучена на слову да одмах добијемо нову друштвену поделу. Тако су, ни откуд, а преко ноћи, настали „ћаци“, и то не због дубоких идеолошких разлика, већ због једне несрећне црте на несрећном графиту.

Читаву причу започео је графит на зиду Змајеве гимназије у Новом Саду. Неки креативац хтео је да пошаље поруку „Ђаци у школе“, али је доња црта на слову „ђ“ била толико слабо повучена да је натпис личио на „ћаци у школе“. Интенет је учинио своје: фотографија је постала вирална, а убрзо су се и сами организатори протеста и блокада поистоветили са новим надимком.

У првим данима блокада, „ћаци“ је била реч којом су се сами ословљавали, са транспарентима „Ја сам ћаци“, „Поносни ћаци“, осмехом и самоиронијом. Било је то доба када је идеја била романтизована: „ми смо та генерација која ће променити свет, макар нас називали са погрешно исписаним словом“, „присталице власти су неписмене и они нас називају ћацима и ми то поносно носимо“.

Али онда се појавио Пионирски парк. И са њим нови талас људи: они који су желели да уче, да полажу испите, да живе живот уместо да га троше на асфалту. Одједном, „ћаци“ су престали да буду револуционари и постали су предмет исмејавања. Исти они који су носили транспаренте „Ја сам ћаци“ сада су почели да графит користе као оружје, да другима залепе етикету „неписмених“, „примитиваца“ и „режимских слугу“.

Не треба бити велики теоретичар да би се закључило: читава конструкција мирише на стару добру „лажну заставу“, где се један спонтани графит, или можда намерно намештен потез, касније обрађује као пропагандни материјал. Прво су се шалили на свој рачун, а кад је затребало, исту ту шалу претворили су у политичко оружје против других.

И тако, Србија је поново успела оно што нико други није: да једну једину доњу црту претвори у нову класну, културну и политичку поделу.