Државна застава Црне Горе као симбол подјела: Пропали пројекат Ранка Кривокапића

Умјесто симбола заједништва и идентитета, црногорска државна застава данас је све више подсјетник на једну насилну, уско политички мотивисану реконфигурацију националних симбола. Аутор тог пројекта, некадашњи предсједник Скупштине Црне Горе, Ранко Кривокапић, остаће упамћен као архитекта дубоких подјела.

У мају 2004. године, Црна Гора је добила нову „заставу“. Изгласана је уз бурне реакције јавности, без референдума, без шире јавне расправе, без сагласности грађана – а сва подршка проистекла је из једне уске политичке елите, предвођене Социјалдемократском партијом и њеним дугогодишњим лидером, Ранком Кривокапићем.

Иза идеје „европске, модерне заставе“, крила се суштински антидемократска пракса – силовање историје и традиције под изговором модернизације.

Кривокапић је тада заговарао златног орла на црвеној подлози – хералдички неусаглашен симбол који се насилно одвојио од постојећег историјског контекста, игноришући црвено-плаво-бијелу тробојку, вјековни симбол Црне Горе у којој се огледала већинска културна и национална осјећајност. Умјесто да подстакне идентитетску инклузивност, Кривокапићев модел је институционализовао политички егзибиционизам, изазвавши трајне пукотине у ткиву црногорског друштва.

Питање које и данас одјекује јесте: коме ова застава припада?

Грађанима Црне Горе или елитама које су је скројиле? Ако је циљ био да се створи симбол независности, онда је метод био супротан свим демократским начелима. Не само што није испоштована ниједна форма директне демократије, већ је и читав процес био обиљежен бахатошћу и идеолошком искључивошћу.

Ранко Кривокапић, човјек који се самопроглашавао „чуваром црногорске суверености“, у суштини је био кројач једне уске, вјештачке Црне Горе – Црне Горе која се не наслања на своју историју, већ је насилно ресетује према тренутним политичким потребама. Управо због тога, застава коју је он протурио није симбол слободе, већ симбол политичке узурпације.

Данас, више од двије деценије касније, питање заставе је и даље рана, не ријешен конфликт. Док се једни заклањају иза њеног визуелног „достојанства“, други осјећају дубоку отуђеност, као да им је држава отела дио идентитета. И то није случајност – то је плод идеологије Ранка Кривокапића, човјека који је под маском европских вриједности ширио унутрашњу сегрегацију.

Историја ће, сва је прилика, Кривокапића упамтити не као визионара, већ као политичког манипуланта. Он није ујединио Црну Гору – напротив, успио је у ономе у чему многи нису: да од једног симбола направи трајно поприште сукоба, неповјерења и подјела.

Застава, као и држава, мора припадати свима. А када се ствара у тами политичких кабинета, она престаје бити симбол слободе – и постаје заставица једне мале, отуђене, елите.

ИН4С