НОВИ БИЗНИС БЛОКАДЕРА: У улици где је пала надстрешница продају српске заставе са попустом

Док Србија још броји жртве трагедије на Железничкој станици у Новом Саду, где је недавно пала настрешница, такозвани студенти и средњошколци решили су да ту трагедију претворе у својеврсни вашарски карневал.
Уместо пијетета, бина. Уместо ћутања, трубе. Уместо свећа за жртве, пиштаљке и сендвичи.

Јучерашњи „скуп сећања“ у Новом Саду прерастао је у нешто што више личи на шабачки вашар него на достојанствено окупљање. Испред бине, постављене недалеко од самог места несреће, разглас је трештао, а продавци су нудили све што вам треба да будете „прави блокадер“: беџеве са политичким порукама, српске заставе спаковане као сувенире, тробојне траке, пиштаљке, трубе… За ситан новац, могли сте купити симбол борбе или бар њихову верзију тога.

Највећи апсурд? Застава Србије, која је деценијама симбол борбе, части и достојанства, овде је била сведена на комад робе за препродају на уличној тезги, као да је реч о обичном балону или јефтиној дрангулији.

И ту фарса не стаје. Они који годинама исмевају скупове СНС-а тврдећи да се тамо деле сендвичи, превозе људи аутобусима, да се „наоружавају“ бесплатним пљескавицама, сада сами организују идентичне акције. И још горе.
Фотографије са терена показују да су на „студентском скупу“ делили сендвиче, да су њихови активисти јели док су продавали блокадерске асесоаре, да је постојала логистика, организовани доласци, па чак и оброци и смештај за „учеснике револуције“.

Оно што СНС-у пребацују стаје стотину динара по особи, уколико се наравно не јаве и донатори, сами су подигли на много скупљи ниво са штандовима, професионалним озвучењем, бинама и целим концертима, усред улице која се налази тик поред места трагедије. Док су глумци на бини подгревали атмосферу, улицом се разлевао мирис уличне хране и звекет новца који су падали у касице за беџеве и пиштаљке.
Поставља се питање: какву то „правду“ траже људи који несрећу користе за весеље, пословне прилике и политички маркетинг?

Ако је правда за жртве била мотив, зар није логично било данима ћутати, клечати, палити свеће?
Али не, атмосфера је била весела, као да се слави. Као да је свака нова трагедија згодна прилика за продају још неколико беџева и тробојних пумпица.

Оно што највише боде очи јесте што се цела ова операција не може другачије описати него као класичан елемент обојене револуције: инструментализација трагедије за политичке сврхе, комерцијализација протеста, и на крају, лицемерје које вришти са сваке фотографије.

Док јавно осуђују „сендвичаре“, приватно једу своје сендвиче, уз песму, тробу и беџеве. Са српском заставом на попусту.