Катедра за славистику као логистичка основа: Како су Хрвати са Универзитета у Бечу постали део организације студената из Србије

Иза организованог дочека српских студената у Бечу, који је одавно узео обличје политичког скупа и антивладиних протеста, све чешће се провлачи име Универзитета у Бечу, а посебно, Катедре за славистику. Иако се догађај формално водио као културни, приметна је дубља повезаност са хрватским обавештајним структурама које већ дуже време, из академске сенке, обликују наративе о Србији у регионалном и европском контексту.

Један од саговорника репортера Васељенске био је управо професор са Института за славистику Универзитета у Бечу, Иван Рончевић,  иначе пореклом Хрват из Осијека, који већ годинама предаје у аустријској престоници. Његови ставови не крију политичку оријентацију, наиме он не крије да је „Европска унија велики играч који може да изврши притисак на Србију“, те да су у све „умешани прсти“ многих институција и утицајних група. Иако се не изјашњава директно као активиста, не крије да му је блиска идеја да Србија мора бити „промењена споља и очишћена од српског национализма“.

Професор из Осијека који живи и ради у Бечу, на Институту за Славистику, тврди да је Европска Унија велики играч који може да изврши притисак на Србију, као и да су ту "умешани прсти" многих других грана, не само Европске Уније. Његова студенткиња је писала реферат на тему… pic.twitter.com/x101zmsHNd

— Васељенска ТВ (@VaseljenskaTV) May 1, 2025

Посебну пажњу привлачи и податак да је једна од његових студенткиња управо недавно писала реферат на тему студентских блокада у Србији, што показује колико се те теме већ увелико обрађују у академским круговима ван земље, са јасном политичком позадином. Према речима професора Рончевића, „Вучићев агресивни национализам“ стоји на путу „савремених односа у региону“, док су млади који долазе на протесте описани као „револуционари без оптерећења националним или сексуалним идентитетима“.

Аналитичари упозоравају да се преко института попут овог у Бечу спроводи суптилни утицај на српски академски и политички дискурс, при чему се културна сарадња све више користи као параван за усмеравање јавног мњења у Србији. Иако Универзитет у Бечу формално не учествује у политичким кампањама, све чешћа појава његових представника на догађајима попут овог, баца сенку на границу између науке и активизма.

Упечатљиво је и да значајан број учесника скупа нема директну животну везу са Србијом, попут професора из Осијека који је дошао са десетак својих студената, али изражавају јасну потребу да се политички утиче на ситуацију у земљи из које нису. Ово отвара озбиљна питања о природи подршке коју добијају студентски покрети из иностранства и стварној независности њихових активности.

Софија Марић / Васељенска