Не­мац ко­ји је иза­брао пра­во­сла­вље и Ре­пу­бли­ку Срп­ску

Док ру­ко­вод­ство Републике Српске во­ди бит­ку са случајним немачким туристом, Кри­сти­ја­ном Шми­том, је­дан ње­гов су­на­род­ник, раз­о­ча­ран по­ли­ти­ком у до­мо­ви­ни, стао је уз Ср­бе

Ба­ва­рац Ан­дре­ас Лу­цен­берг, ког су ме­ди­ји опи­са­ли као ху­ма­ни­тар­ца и при­ја­те­ља срп­ског на­ро­да још од де­ве­де­се­тих го­ди­на, од­лу­чио је не­дав­но да на­пу­сти Не­мач­ку и оста­так жи­во­та про­ве­де у Ре­пу­бли­ци Срп­ској.

„Ими­грант” из Не­мач­ке ни­је тек обич­ни до­се­ље­ник, јер га опи­су­ју као чо­ве­ка ко­ји је сим­па­ти­је пре­ма срп­ском на­ро­ду ис­ка­зи­вао де­це­ни­ја­ма, из­ме­ђу оста­лог, и сла­њем ху­ма­ни­тар­не по­мо­ћи за вре­ме ра­та, због че­га су га не­ки су­на­род­ни­ци гле­да­ли ис­под ока. Све док по­чет­ком го­ди­не ме­ди­ји ни­су ја­ви­ли да је про­дао сву имо­ви­ну у до­мо­ви­ни, а пен­зи­о­нер­ске да­не ре­шио да про­ве­де, ка­ко ка­же, у „нај­леп­шој зе­мљи”.

То што је Ан­дре­ас свој но­ви дом про­на­шао упра­во у Ре­пу­бли­ци Срп­ској но­ви­на­ри­ма се не­дав­но учи­ни­ло као по­себ­но за­ни­мљи­во, јер је реч о до­ју­че­ра­шњем су­гра­ђа­ни­ну Кри­сти­ја­на Шми­та (не)име­но­ва­ног су­пер­ви­зо­ра, Нем­ца за ког по­сто­ји пер­цеп­ци­ја у до­бром де­лу јав­но­сти да има пот­пу­но опреч­не сим­па­ти­је пре­ма Ре­пу­бли­ци Срп­ској.

У вре­ме­ну ка­да су по­ли­тич­ки од­но­си из­ме­ђу Срп­ске и за­пад­них цен­та­ра мо­ћи че­сто на­пе­ти, при­ча о Ан­дре­а­су Лу­цен­бер­гу, пен­зи­о­не­ру из Ба­вар­ске, уно­си до­не­кле дру­га­чи­ју пер­спек­ти­ву.

Ан­дре­ас је, ка­ко је сам ис­при­чао, об­и­шао сва­ки део Срп­ске, упо­знао љу­де, кул­ту­ру, на­чин жи­во­та и сте­као при­ја­те­ље. Но, да су ње­го­ва жи­вот­на опре­де­ље­ња у до­број ме­ри мо­ти­ви­са­на и по­ли­тич­ким ста­во­ви­ма, пре­по­зна­је се по то­ме што је­дан од раз­ло­га због ко­јих је до­шао у Ре­пу­бли­ку Срп­ску је­сте и ње­го­во не­за­до­вољ­ство не­мач­ком по­ли­ти­ком, на­ро­чи­то од­но­сом пре­ма срп­ском на­ро­ду и Срп­ској. Али и не са­мо то. Во­ђен је, ка­же, же­љом да жи­ви у скла­ду са вред­но­сти­ма ко­је ви­ше про­на­ла­зи ме­ђу Ср­би­ма не­го у дру­штву из ко­јег до­ла­зи.

„На­род у Не­мач­кој је ве­о­ма не­за­до­во­љан по­ли­ти­ком, по­себ­но због то­га што се не­мач­ка власт пре­ви­ше ме­ша у уну­тра­шње ства­ри Ре­пу­бли­ке Срп­ске”, из­ја­вио је Ан­дре­ас за Ра­дио-те­ле­ви­зи­ју Ре­пу­бли­ке Срп­ске.

Да су ње­го­ви ста­во­ви мо­жда про­роч­ки, а мо­жда и ве­ро­до­сто­јан по­ка­за­тељ по­ли­тич­ких кре­та­ња Евро­пе, по­ка­зу­ју но­ва ис­тра­жи­ва­ња, по ко­ји­ма је Ал­тер­на­ти­ва за Не­мач­ку (АфД) пр­ви пут по­ста­ла нај­ја­ча по­ли­тич­ка сна­га у Не­мач­кој са чак 26 од­сто по­др­шке Не­ма­ца.

Иако је гер­ман­ског по­ре­кла, Ан­дре­ас за се­бе ка­же да има сло­вен­ску – срп­ску ду­шу. На дру­штве­ним мре­жа­ма от­крио је не­вла­ди­ну ор­га­ни­за­ци­ју По­крет „Од­бра­на Срп­ске” и по­же­лео да по­ста­не њен члан. Ор­га­ни­за­ци­ју, на­и­ме, чи­не бор­ци ко­ји су уче­ство­ва­ли у ства­ра­њу Ре­пу­бли­ке Срп­ске.

За Ан­дре­а­са Срп­ска ни­је са­мо но­ва адре­са, већ са­свим но­ви на­чин жи­во­та. То­ли­ко је сте­као сим­па­ти­ја за на­род и зе­мљу да је од­лу­чио да из ка­то­ли­чан­ства пре­ђе у пра­во­слав­ну ве­ру.

„Нај­ве­ћи раз­лог је то што су гра­ђа­ни Срп­ске сло­жни, је­дин­стве­ни и по­др­жа­ва­ју јед­ни дру­ге. Мо­ја ду­ша и мо­је ср­це при­па­да­ју Ре­пу­бли­ци Срп­ској”, ис­та­као је Ан­дре­ас.

За Ан­дре­а­са, Ре­пу­бли­ка Срп­ска ни­је са­мо но­ва адре­са, већ, ка­ко ка­же, но­ви жи­вот­ни иден­ти­тет. Ње­го­ва при­ча на­во­ди на по­ми­сао да ни­су сви по­сма­тра­чи са За­па­да ну­жно не­при­ја­тељ­ски на­стро­је­ни пре­ма Ре­пу­бли­ци Срп­ској, не­ки, по­пут Ан­дре­а­са, упра­во у њој ви­де вред­но­сти ко­је су на За­па­ду у до­број ме­ри из­гу­бље­не или по­ти­сну­те. Ср­бе до­жи­вља­ва као сво­ју но­ву по­ро­ди­цу, а за­хвал­ност за то­пли­ну и при­хва­та­ње ко­је је ов­де осе­тио не кри­је. Ов­де је, ка­же, про­на­шао свој мир, дом и бу­дућ­ност.

По­себ­но му је дра­го што је био при­су­тан то­ком обе­ле­жа­ва­ња Да­на ре­пу­бли­ке, 9. ја­ну­а­ра, јер, ка­ко је на­вео, са­да и он се­бе до­жи­вља­ва као део Срп­ске.

Младен Кременовић
дописник Политике из Бања Луке