ЗНАЊЕ НИЈЕ ВАЖНО, БИТНО ЈЕ ДА СЕ РУШИ! Кокот, представник нерепрезентативног синдиката, тражи петице за ђаке јер су били на протестима

У тренутку када се школска година приближава крају, а јавност и даље сагледава последице вишенедељне обуставе наставе, председник нерепрезентативног синдиката просвете, Душан Кокот, излази са предлогом који је изазвао згражавање код дела јавности, али и прећутно одобравање у круговима који већ дуже време показују склоност подривању институционалног поретка.

Кокот, иначе председник Независног синдиката просветних радника Србије (НСПРС), који не поседује репрезентативност нити званичну тежину у социјалном дијалогу са државом, позвао је наставнике да ученицима „поклоне“ најбоље могуће оцене, без обзира на реално знање, као вид „некажњавања“ деце због дешавања у друштву. Формулацијом да „не треба бити строг“, Кокот фактички релативизује улогу образовног система и отвара простор за злоупотребу наставе као политичког средства.

Није нејасно коме ова порука иде у корист. Прво, ученици су, свесно или не, били инструментализовани у протестима наставника, који су у појединим круговима добили карактер обрачуна са државом. Настава је прекинута, школе закључане, а образовни систем потиснут. Сада се, уместо озбиљне анализе штете по ђаке, пласира прича да је све у реду – и да их треба „награђивати“.

Уз то, треба напоменути да је управо медијски простор прозападно оријентисаних медија, попут N1 и сличних, био онај који је од Кокота направио препознатљивог говорника. Његове изјаве редовно се преносе, иако НСПРС није у статусу синдиката који може да преговара у име већине наставника у Србији. То говори нешто и о природи подршке – није заснована на легитимитету у систему, већ на медијском форсирању одређене агенде.

Порука да се ученици требају наградити добрим оценама не зато што су их заслужили, већ зато што су били „на правој страни“ током протеста, представља опасан преседан. Уместо да се образовни систем брани од политизације, он се додатно урушава идејом да знање није критеријум, већ послушност одређеном друштвеном наративу.

Тако се практично шаље порука да је школска година успешно прекинута, и да за то следи награда. А следећи пут, кад се понови сличан сценарио, иста логика ће поново бити примењена – под изговором емпатије, а у функцији рушења ауторитета државе и деградације школе као институције.

У крајњој линији, није спорно да ученици не треба да трпе последице одлука одраслих. Али када се награђују за ситуацију у којој нису учили, нису радили и нису ни стигли да покажу шта знају, онда то више није образовање – то је социјални инжењеринг под маском просвете.

Софија Марић / Васељенска