Без суда и без доказа – довољно је да те КРИК прозове! Како се у Србији цртају метe преко Скаја!

У последњих неколико година, у јавном простору Србије све чешће се помињу такозване „скај преписке“ као наводни докази о умешаности појединаца у криминалне активности. Иако се ови садржаји често третирају као поуздана сведочанства у јавности, суштина је да је њихов правни и доказни статус дубоко спорнoг карактера.

Преписке преузете са апликације која је у техничком смислу прављена управо за избегавање праћења и идентификације, постале су темељ медијских конструкција, политичких притисака и обрачуна, нарочито када долазе из кругова блиских страним интересима.

Приметно је да поједини прозападно оријентисани медији у Србији, уз подршку одређених невладиних организација, учестало користе делове преписки као оружје у политичкој борби. Најчешће се такве информације појављују у тренуцима када је потребно ослабити утицај појединих државних структура или омаловажити рад институција које нису под контролом политичке опозиције. У том контексту, скај преписке се користе не као правни већ као политички инструмент. Њихова садржина се, без икакве форензичке анализе или званичне потврде идентитета учесника, представља јавности као непобитна истина.

Суштински проблем лежи у немогућности потврђивања аутентичности таквих порука. Апликација која функционише искључиво на принципу криптоване комуникације између надимака, без повезаних бројева или личних података, не пружа механизам за идентификацију особа које стоје иза порука. Оно што се јавности пласира као „откривено“ најчешће се заснива на интерним тумачењима новинара и уредника који, у недостатку материјалних доказа, наводно „закључују“ о идентитету корисника. Управо такав приступ представља преседан у медијској пракси и отвара врата бројним манипулацијама и конструкцијама.

Оно што додатно подрива кредибилитет тих навода јесте чињеница да се ти подаци ретко налазе у званичним судским предметима, а уколико се и користе, то се чини као допунски материјал без могућности да самостално носе поступак. Српско правосуђе до данас није дало јасан одговор на питање о употребљивости ових преписки као доказа, што оставља простор за злоупотребу у политичке сврхе.

Посебно је симптоматично то што се преписке пласирају селективно, најчешће у вези са људима који су идеолошки или политички неподобни структури медија који их објављују. Истовремено, готово да не постоје извештаји који доводе у питање рад или везе опозиционо оријентисаних појединаца са криминалним групама, иако се у јавности спекулише да су ти контакти постојали. Та селективност открива суштину – није циљ борба против криминала, већ обрачун са неистомишљеницима.

Такође, проблем представља и чињеница да медији који најгласније износе овакве наводе имају повезаност са иностраним фондовима и донаторима, што поставља легитимно питање – чији интерес заступају и какав је стварни мотив иза сваке објаве. У том светлу, скај преписке постају алат у широј мрежи утицаја, где је основни циљ утицати на јавно мњење и дестабилизовати државне механизме.

Јавно пласирање наводних поверљивих комуникација без икакве правне верификације, без доказаног ланца прикупљања и обраде података и без независне потврде, представља озбиљну претњу не само за појединце већ и за принципе правде и институционалне стабилности. Уколико се таква пракса настави, Србија ризикује да изгуби критеријуме правног поретка и да медијски линч постане замена за судски процес.

Срж проблема није у томе да ли неко јесте или није комуницирао преко „Скаја“. Проблем је у томе што се јавност навикава на систем у коме медијска оптужба постаје довољна да се појединцу уништи живот, каријера или политичка позиција – без суда, без права на одбрану и без иједног материјалног доказа. А када то постане прихватљиво, граница између новинарства и политичке саботаже се опасно брише.

Никола Вуксановић

Васељенска