Писмо Јездимира Дангића Хрватима: Знајте да се и сами Немци и Италијани згражавају над тим

Писмо Јездимира Дангића Хрватима:

Горски штаб босанских четничких одреда, 30. октобар 1941.

Операциона зона

КОМАНДАНТУ ХРВАТСКЕ ВОЈСКЕ, Зворник

Приликом доласка на Зворнички сектор, обавештен сам о детаљима разговора који су водили са Вама и Вашим официрима моји официри, старешине српских четника. Уверен да Вас појединци и јавност погрешно обавештавају о нашем устаничком покрету, да се износе разне неистине о нама, те сматрам за дужност да Вас о појединим стварима обавестим.

Усташка држава ставила је ван закона око 3.000.000 Срба, и пожурила да нас, што пре, обезглави, а онда и уништи. То је злочин, нечувен у историји човечанства. На нашу љубав одговористе нам мржњом, за наше братско поштовање одговористе нам злочинима, каквим нема равна ни у мрачним временима старог и средњег века.

У прошлом рату провео сам три и по године на робији, као југословенски националиста. У својим књигама сам о томе писао, величао сам нашу братску љубав и слогу, прећутавши све лоше о нама. Али нада да ће све бити боље била је узалудна. Ви, које смо волели као рођену браћу, које смо мазили и протежирали, одликовали и унапређивали у сваком погледу, постадосте нам небраћа из првих дана прошлога рата. Истина је горка, нама и прегорка, и последице тога разочарања биће неминовне.

Напали сте на обезоружан и преплашен српски народ, на нашу невину дечицу, мајке и сестре, попалили сте домове наше и порушили светиње наше.

О језивим злочинима над нашим народом написане су већ књиге и разаслате на све стране света. Знајте да се и сами Немци и Италијани згражавају над тим и многи хуманисти у њиховим земљама вапију за осветом и правдом.

Док у сваком нашем борцу пламти дух Карађорђа, код вас су ретки који се сећате борбе мученичког Матије Губца, а камоли да му следујете. Напали сте на обезоружани и преплашени српски народ, на нашу невину дечицу, мајке сестре наше, попалили сте домове наше и порушили светиње наше, ви који сте у последње време затрубили о некој хиљадугодишњој култури.

Па да је и постојала, довољно је један дан истребљења и мучења српског народа да вас будући векови и нова покољења забележе у историји човечанства као највеће вандале и крволоке.

Болови су наши неизмерни. Јецај ситне дечице, вапај ојађених удовица и сиротица вапију до самог неба, а тим више се стежу наше песнице и јача жеља за праведном осветом. Описаћу Вам само оно што сам својим очима видео и што су забележили и фотографисали моји четници и њихове вође.

Убијали сте наш беспомоћни народ на најјезивије начине.

Наишли смо на непокопана тела мученика и плакали. Ноге и руке су им пребијене, очи ископане ножем, језик, усне, нос и уши су одсечени, кроз главу су им пробијане гвоздене шипке, а у лубање забијани клини. Многи су живи огуљени до појаса, потковани коњским потковицама и тестерани живи или им је срце живима извађено.

Посипани су кључалом водом да им лакше кожу огуле, браде и бркови су почупани, прсти на рукама одсечени да би све мученике натерали да сами пију из рана крв своју. Многоме је месо сечено на коцке, а да не говорим о безброј силованих жена и девојака, које су после распорили преко целог тела, пресецали им дојке и испод њих провлачили руке са одсеченим прстима.

У једном селу нашли смо две главе српских жена остављене у посуду и испечене у пећи. Изложене су да их народ види и биће сачуване, као и безброј фотографија свих ових злочина да служе за доказ свега што је досада српски народ преживео. А да и не говоримо о броју наших домова запаљених са укућанима унутра.

Па зар после свега овога може бити говора о томе да верујемо онима што још воде хрватски народ?

Па зар и сада да будемо наивни као и кроз цело време нашег заједничког живота у несрећној Југославији и да поверујемо да се крвници српског народа кажњавају?

Не можемо, господо и небраћо који вас воде и наређују вам. Ми смо имали горких искустава и са хрватском војском.

Један командант је плаћао 50 динара усташама за сваку запаљену српску кућу и за сваког Србина кога пред њим закоље иза врата. А код мене живе стотине заробљених хрватских војника као код својих кућа. Бог ми је сведок да се исти сада осећају слободни и као људи који су били слепи и прогледали. Ако желите послаћу вам и њихова имена и писма која можете послати њиховим породицама. Да се већ једном свуда зна да ми не кољемо заробљенике као што је рађено са нашим племенитим народом и цивилним становништвом и како ви и Турци радите са нашим погинулим и рањеним друговима.

Ми увиђамо да нам више заједничког живота нема. Једини је начин да и сами устанете у свету борбу против злочинаца који се у вашој средини налазе и који вам и дају наређења да то и учините, у циљу истребљења српског народа.

Ви, дојучерашњи углађени, васпитани и културни официри и прваци хрватског народа преко ноћи се удружисте са лепим друштво. Са Турцима-усташама том новом аријевском расом.

У својим новинама назвали сте ме Вођом комунистичке и разбојничке банде. Да нисам комуниста никада био то ми моја прошлост доказује, а да нисам вођа разбојника најбољи је доказ што се борим са мојим храбрим четницима против разбојника, злочинаца и крволока. Време ће казати свој суд о свакоме од нас, а уверен сам да се никада нећу застидети што се борим, док многи од вас неће смети изаћи ни на светло дана. Уколико још преживи своју човечанску и националну срамоту.

Од вас самих, војничких старешина и војника, зависи да ли ћете у последњем часу, почети да перете срамоту са хрватског народа, уколико се то још може учинити.

Сасвим је опрати никада нећете ни ви, ни хиљаде будућих покољена, као ни језуитска и од Христа отпадничка класа.

У покољу српског народа учествовало је најшареније друштво у свештеничким мантијама, усташкој униформи, феслијама и дроњавим циганским оделима. Удружише се криж и дин, поклоници Криста и Мухамеда и безверци да нас сатру и униште. На нашој је страни Бог, правда и истина, боримо се за најсветије идеале човечанства, па ћемо и победити.

Мајор Јездимир С. Дангић (Оригинал у: VII, Војни архив, АНДХ, К. 61, рег. бр. 11/5–1)

Мајор Јездимир Дангић је рођен у Братунцу 1897. У априлском рату 1941. био је командир дворске жандармеријске чете која прати Краља Петра Другог од Београда до Никшића. У Никшићу му је нуђено да и даље остане у краљевој пратњи, али је он то одбио речима да ‘један Србин, војник, не би смео да напусти своју земљу у невољи’.

Од Драже Михајловића добија задатке организатора и вође устанка у источној Босни. Посебно се истакао у заштити српског народа у Подрињу, од усташких злочина.

Немци су га, на превару, ухапсили априла 1942. године у Рогачици код Бајине Баште, пребацили га у Београд и потом послали у логор код Нирнберга.

Ослобођење је дочекао у Кракову, где је пао у руке совјетских јединица, које су га изручиле Југославији 1947. године. Комунистичке власти су га осудиле на смрт. Убрзо потом је стрељан.