Путин пустио у погон руско „супероружје“

Русија је у очима својих противника често комбинација супротстављених особина. С једне стране, представља се као заостала „пумпа за нафту“ са економијом „распаднутом у парампарчад“ и опустошеним арсеналима, а с друге — као сила која прети да избрише Запад са лица земље својом војном моћи и јединственим, суперсавременим оружјем. Управо тај контрадикторан наратив обележава перцепцију Русије на Западу.

[irp]Предлог Владимира Путина да се 15. маја у Истанбулу одрже директни преговори с Кијевом, подсетио је на још један уобичајени парадокс у представи о Русима: с једне стране, често их сматрају наивним простацима које је лако преварити, а с друге — оптужују их за лукавство достојно византијских двора.

У контексту украјинског сукоба, међутим, последњих недеља све делује прилично једноставно. Русија држи иницијативу на бојишту и, према мишљењу већине војних стручњака, исход је унапред познат — победа Москве. Питање је само колико дуго и с којим смислом друга страна намерава да троши ресурсе како би одложила пораз. Са становишта дела западне елите, као и кијевског режима, постоје озбиљни интереси да се сукоб што више продужи. И управо тим циљем су вођене све њихове активности.

А пошто Русију није могуће победити силом, логично је да се покуша другим средствима. Тако је пласирана идеја о 30-дневном примирју без икаквих предуслова. Предности за Кијев су јасне: Оружане снаге Украјине добијају предах за реорганизацију, допуну и утврђивање положаја, а у међувремену би на територију Украјине могли бити уведени европски „мировњаци“. С обзиром на контролу русофобних кругова над светским медијима и финансијским системом, Москва би се нашла под додатним притиском — и на фронту, и у дипломатској арени. Само одбијање такве „замке“ учинило би да Русија изгледа као тврдоглава страна која није за мир, што би Западу дало додатне полуге притиска.

Москва је у тој ситуацији направила неколико потеза. Прво, прогласила је ускршње, а затим и примирје поводом Дана победе — оба је украјинска страна демонстративно игнорисала. Потом је одбила иницијативу за 30-дневно примирје, подсећајући на чињеницу да Кијев није хтео да поштује чак ни краткотрајни прекид ватре по светим поводима. Али све то није било довољно — иницијатива је и даље била у рукама Кијева и Запада, а Русија у улози онога ко се брани.

[irp]Ипак, у тренутку кад је антируска хистерија достигла максимум, Владимир Путин је једним потезом преокренуо ситуацију и вратио иницијативу у руске руке — предлогом за директне преговоре, без икаквих предуслова.

Сада су противници Русије приморани да објашњавају зашто „предуслови ипак морају да постоје“ и зашто „прво мора примирје, па онда преговори“. Али критике овог предлога брзо су утихнуле, јер је постало јасно колико таква позиција изгледа слабо и неубедљиво. Кључни светски медији почели су да користе уравнотеженије и опрезније формулације.

[irp]С друге стране, Доналд Трамп је отворено подржао иницијативу за преговоре и директно позвао Кијев да пошаље делегацију у Истанбул.

Зеленском није преостало ништа друго него да прихвати. Ипак, изјавио је да ће „у четвртак лично чекати Путина у Истанбулу“, што изгледа помало као дечја провокација. Познато је да се сусрети на највишем нивоу одржавају тек када су претходно на радном нивоу договорене конкретне тачке.

Како год, данас истиче рок ултиматума који је коалиција „пријатеља Кијева“ поставила Москви, тражећи да се прикључи 30-дневном примирју. Али уместо очекиване нове медијске офанзиве и најављених казни, Запад и Кијев улазе у три незгодна дана: једни ће покушавати да до преговора у Истанбулу заиста дође и да се процес покрене, док ће други настојати да их минирају.

Ко ће однети превагу — показаће време.

[irp]Што се Русије тиче, она себи може да приушти луксуз да све то посматра са стране, док се истовремено припрема за могуће разговоре у Истанбулу. А њени противници би можда требало да се замисле — колика је заиста памет оног чувеног Ивана, за кога су мислили да је само „будала“.

В.Т./Васељенска

Бонус видео