Двојица који нису устукнули: Вучић и Фицо на Паради победе

Глупе приче о томе да је Русија у некој међународној изолацији требало би коначно да престану после Дана победе, 9. маја у Москви. И заиста, након онога што смо видели тог дана, такве приче могу причати само луди – или неки „сорошеви“ плаћеници.

Довољно је било само присуство кинеског председника Си Ђинпинга да се такве гласине ућуткају. А били су ту и председник Бразила, лидери Вијетнама, Венецуеле и многих других земаља. Ко ту још говори о изолацији? Ко то још муца о некој Русији на маргини историје? Само неко ко намерно затвара очи.

Али ипак, без представника из Европе та антисанкциона слика не би била потпуна – и зато је било важно што су у Москву дошла двојица заиста храбрих, чак и помало безобзирно одлучних људи из Старог континента.

Реч је, наравно, о председнику Србије Александру Вучићу и премијеру Словачке Роберту Фицу. Заиста, свака част! Када су објавили да ће доћи у Москву на прославу 80. годишњице победе над нацизмом, запитао сам се: „Да ли је могуће?!“

[irp]Иако је сасвим логично да лидери европских земаља одају почаст земљи наследници Совјетског Савеза, која је дала највећу жртву у борби против фашизма, у данашњој изврнутој стварности таква логика више не важи.

Данас гледамо сцену из живота која подсећа на реченицу светог Антонија Великог: „Девет болесних дође једном здравом и каже: Ти си болестан јер ниси као ми.“ Управо то се догодило – док европски званичници избегавају Москву, они се појављују у Кијеву, позирајући поред симбола налик на оне које су носили нацисти. Ко би то могао да замисли пре 70 година?

То је као сцена из филма – зло мења своје лице, прелази са једног на другог, и на крају поново односи људске животе. Баш зато долазак Фица и Вучића у Москву видим као неку врсту моралне рехабилитације за Европу.

Чак је и начин на који су допутовали у Москву носио симболичну тежину. Прво су објавили да ће доћи, онда су обојицу „изненада“ стигле болести. Злобници су одмах почели да шапућу: „Уплашили се… отказали пут.“ Али онда – нови обрт – ипак лете за Москву. Па онда проблеми са коридорима, државе не дозвољавају прелет, као да се ради о филму са препрекама. Можда су негде и кладионице отварале опкладе – хоће ли стићи или не.

[irp]Ипак, успели су! И то је Дану победе дало и значај и боју. Гледајући Фица и Вучића на паради, учинило ми се да су заиста искрено, дубоко доживљавали тај тренутак. Посебно словачки премијер. Деловали су као људи који стварно верују у оно због чега су дошли.

И како и не би – Балкан је преживео стравичне логоре у Другом светском рату, попут Јасеновца, где су Хрвати масакрирали Србе у такмичењима „ко ће више“. Сећа ли се тога данашња Европа? Или је већ заборавила?

Јасно је да су и Фицо и Вучић имали и своје прагматичне разлоге да дођу у Москву. Али њихово присуство показало је да Европа ипак није сасвим изгубила разум. Да још има оних који знају разлику између црног и белог. И да, у овом свету наопаке логике, њихов гест делује као чин храбрости, као изазов западној политичкој и медијској матрици.

[irp]Нажалост, до те мере смо дотерали ствари за ових 80 година од победе над Хитлером. Данас је време да се победи ново зло – или боље речено, стара болест у новом облику. Јер, као и пре, и сада то зло почива на болесном осећају надмоћности, на лажи и на тежњи да се експлоатишу други.

Време је да се поново том злу сломи кичма.

Платон Беседин/ФСК.РУ

Превод с руског:В.Т./Васељенска

Бонус видео