ЕУ против „непослушне“ Грузије
(фото:Калибр.аз)
Односи између власти Грузије и Европске уније поново су се заоштрили почетком маја 2025. године. Европска страна упутила је серију оштрих изјава и дипломатских демарша на рачун владајуће странке „Грузијски сан“. Под изговором борбе за „европску будућност“, Грузију се покушава увући у нову геополитичку авантуру која прети ратом у земљи и блокадом транзита преко Средњег коридора, од стратешког значаја за цео регион Јужног Кавказа.
[irp]Један од најупечатљивијих потеза био је 8. маја — када је министар спољних послова Естоније Маргус Цахкна објавио увођење визног режима за грузијске држављане са дипломатским и службеним пасошима. Ова мера је део шире политике ЕУ као одговор на понашање власти у Тбилисију.
Истог дана, Грузија је постала једина земља кандидат за чланство у ЕУ чијег министра иностраних послова нису позвали на неформални састанак Савета ЕУ за спољне послове у Варшави. Како је навео амбасадор ЕУ у Грузији Павел Герчински, ова одлука је резултат поступака грузијске владе који су, по његовим речима, „зауставили процес евроинтеграција“.
маја, на Дан Европе, прозападна грузијска опозиција уз подршку бивше председнице Саломе Зурабишвили организовала је марш подршке европском курсу и захтевала ослобађање ухапшених током претходних протеста. Та манифестација је била синхронизована са догађајем који је организовала делегација ЕУ у Тбилисију, на којем је амбасадор Герчински поручио да је евроинтеграција Грузије „замрзнута“ и да земља „може дуго изгубити шансу за чланство у ЕУ“.
Амбасадорка Шведске у Грузији Ана Либерг у интервјуу грузијским медијима истакла је подршку „грађанском друштву“ у земљи и изразила забринутост због догађаја који, како је рекла, „нису у складу с вредностима и принципима ЕУ“.
Најоштрије критике на рачун Грузије ових дана долазе из балтичких држава, Пољске и Шведске, док друге европске и НАТО земље које имају ближе везе са Грузијом — попут Словачке, Мађарске, Бугарске и Турске — избегавају оштре изјаве и критику.
[irp]У исто време, у тим истим земљама североисточне Европе (Балтик и Пољска), све чешће се говори о могућем будућем рату са Русијом, који би укључио и нове чланице НАТО-а, Финску и Шведску. Такав сценарио је недавно поменуо директор војне обавештајне службе Холандије Питер Рисинк, који је упозорио да Русија производи много више артиљерије него што је потребно за рат у Украјини, и да пребацује трупе ближе границама НАТО-а.
Према његовим речима, Русија би, након евентуалног примирја са Украјином, за мање од годину дана могла бити спремна за нови сукоб, што би могло довести до трајног затварања „прозора ка Европи“ за Русију. У том случају, преко Балтичког мора више не би било транзита кинеске робе ка Европи, а и транзит преко Русије и Украјине остаје неизвестан.
Председник Азербејџана Илхам Алијев истакао је у априлу 2025. године, у свом говору на Универзитету АДА у Бакуу, да Европска комисија, говорећи о повезивању региона, „игнорише стварност и карте“. Он је поручио да Арменија нема улогу у Средњем коридору, већ да су целокупну инфраструктуру изградиле управо Азербејџан и Грузија, што омогућава везу Европе и Централне Азије.
Уколико би, кроз довођење прозападне опозиције на власт и отварање „другог фронта“, Грузија била увучена у нови рат на североистоку Европе, то би значило потпуно блокирање свих копнених трговинских рута између Кине и Европе. Једина преостала опција би био морски транспорт, где доминирају САД, које немају намеру да ту контролу препусте било коме другом.
Поставља се питање — није ли управо то крајњи циљ свих ових криза и конфликата? Перспектива „транзитног колапса“ Евроазије као начин за очување доминације?
Све указује да Грузија, која спроводи прагматичну и уравнотежену политику, постаје сметња тим плановима. Управо због тога је стално под притиском „добронамерника“ са североистока Европе, који своје народе већ увелико припремају за нови рат. У том контексту, Грузију желе да увуку у сукоб — као некада у покушају отварања „другог фронта“ у украјинском рату — уз обећања о магловитој „европској будућности“.
[irp]Међутим, на изборима 2024. године грађани Грузије су јасно гласали против тих планова. Власти, са мандатом народа, одолеле су покушајима опозиције и бивше председнице Зурабишвили да организују грузијски „мајдан“.
Недавни дипломатски притисци из Брисела ипак показују да одређени кругови у ЕУ нису одустали — и да је циљ и даље исти: смена власти у Тбилисију и претварање Грузије у „жртвени камен“ нове геополитичке игре.
Владимир Цхведиани, Грузија, за Caliber.Az
Превод с руског:В.Т./Васељенска
Бонус видео
