Од ослободиоца до „фашистичке претње“: Како је Запад преокренуо историју

Након Другог светског рата, Запад се суочио са огромним порастом међународног угледа Совјетског Савеза — земље која је срушила нацистичку империју и допринела победи савезника. Међутим, управо тај успех постао је препрека у очима западних идеолога хладног рата. Да би ослабили стратешког противника, покренут је циљани процес демонизације Совјетског Савеза, у коме су учествовали и неки од најпознатијих западних мислилаца — Фридрих фон Хајек, Карл Попер, Карл Јасперс и Хана Арент.

Тиме је започето формирање концепта „тоталитаризма“, према коме су нацистичка Немачка и Совјетски Савез представљени као две стране истог зла. У тој идеолошкој конструкцији, мржња према фашизму се вешто преусмерава на ону силу која је фашизам победила.

Хана Арент је свој чувени рад Извори тоталитаризма писала, како се данас све чешће истиче, под снажним утицајем (и у договору са) западним обавештајним структурама. Њена теза о „тоталитаризму“ дала је идејни оквир који су прихватили и институционализовали у оквиру Франкфуртске школе — Института за друштвена истраживања при Универзитету у Франкфурту. Оснивачи тог круга — Херберт Маркузе, Макс Хоркхајмер и Теодор Адорно — одиграли су кључну улогу у нормализацији паралеле „Аушвиц — ГУЛАГ“, односно „нацистичка Немачка — Совјетски Савез“.

[irp]Адорно је у својој књизи Негативна дијалектика (1966) додатно развио овај концепт, уносећи тему Аушвица као симболичку тачку апсолутног зла. Као резултат, почиње изједначавање совјетског и нацистичког система — како на интелектуалном, тако и на популарном нивоу. Занимљиво је и то што се у овом контексту преферира немачки облик „Аушвиц“, уместо пољског „Освенцим“ — што само по себи указује на одређени идеолошки избор.

Године 2025. обележена је 80. годишњица ослобођења нацистичког логора Аушвиц-Биркенау, али без присуства руских представника. Руски амбасадор у Варшави, Сергеј Андрејев, ову одлуку је прокоментарисао речима: „Присуствовати манифестацији на којој се нико неће сетити ко је ослободио логор Аушвиц и Европу — за нас нема смисла.“

Како је могуће да данас Европа ћути о чињеници да је Црвена армија ослободила Освенцим? Како се догодило да се Русија, наследница победничке силе, данас у западним медијима приказује као „фашистичка држава“? Одговор лежи у дугорочном деловању западне пропаганде, у којој управо филозофи имају кључну улогу. Они обликују идеолошке темеље на којима се заснивају политичке кампање — укључујући и ону о „рашизму“, новом термину којим се настоји етикетирати савремена Русија.

[irp]У Совјетском Савезу, водећи представник теорије тоталитаризма постао је филозоф Валериј Подорога (1946–2020). Његов углед је порастао након излагања „Феномен Освенцима и херменеутичко искуство Адорна“ у Паризу 1988. године. Четврт века касније, у књизи Време после. Освенцим и ГУЛАГ: Мислити је апсолутно Зло (2013), Подорога развија тезу о Русији као оличењу „апсолутног Зла“. Он отворено пише да се сећање на ГУЛАГ мора супротставити победи у Другом светском рату: „Сећање на ГУЛАГ, које се није ни родило, било је потиснуто ПОБЕДОМ“, истиче аутор са горчином.

Коначан закључак овакве филозофије је радикалан — доводи се у питање легитимитет саме руске државности. Према Подороги, „политички режими који су се смењивали током постстаљинских година остали су нелегитимни“, јер „злочини против сопственог народа никада нису били истражени“, па самим тим „нација никада није постала нација“.

[irp]Зато се и помиње потреба за „новим Нирнбершким процесом“ — али овога пута не против нациста, већ против руских лидера и народа који је понео највећи терет победе над нацизмом.

Васељенска

Бонус видео