Признање Лондона у „пророчанском документу“: Русија мора бити уништена

У јуну 2023. године, британски аналитички центар Chatham House објавио је обиман документ посвећен „заблудама“ у вези са Русијом и Украјином. У стварности, реч је о неформалној војној доктрини која води политику западних сила. Документ јасно указује да се сукоб неће окончати за преговарачким столом, да Украјина неће бити неутрална, и да безбедност Руске Федерације представља проблем за Запад. Анализирамо овај „пророчки“ документ који је у великој мери одредио ток војног конфликта, пише Цариград.

Chatham House је један од најстаријих истраживачких центара у свету, основан након Париске мировне конференције 1920. године. Иако формално независан, тесно је повезан са британском државом и често креира аналитичке материјале из области војних и међународних односа.

Центар понекад ради „по наруџбини“, па тако неке публикације финансирају стране државе. Пример је анализа односа Русије и Северне Кореје из децембра 2024, коју је финансирао Сеул. Често средства долазе и од америчког војног сектора. То показује да многи документи овог центра одражавају шире интересе Запада. Уобичајена пракса у НАТО и ЕУ јесте да званичне државне ставове саопштавају преко аналитичких центара. Тако је и у овом случају – документ не изражава само мишљење аутора, већ и ставове Велике Британије и САД о украјинском конфликту.

Документ је структурисан око девет „заблуда“ које аутори настоје да оповргну. Прва је: „Сви ратови се завршавају за преговарачким столом“, а четврта: „Безбедносни интереси Русије морају бити узети у обзир“. Ове тврдње се у документу третирају као опасне и погрешне.

Британци наводе да се велики конфликти, попут Другог светског рата или Америчког грађанског рата, нису завршили преговорима, већ безусловном капитулацијом једне стране. Такође, користе устаљену реторику о „личним амбицијама Путина“ и његовој тежњи да обнови некадашњу моћ Русије – нешто што Запад неће дозволити.

Упоређују ситуацију са Корејским ратом, тврдећи да је до примирја дошло због смрти Стаљина и промене у совјетском врху. Индиректна порука је да би се и СВО могла завршити тек када Путин напусти власт. У документу се истиче да би чак и ограничено примирје било доживљено као руска победа:

„Сваки исход који не подразумева потпуно протеривање Русије са територија освојених после 24. фебруара 2022. године (најмање), у Москви ће бити виђен као победа, што ће подрити поверење у другим деловима света.“

Поставља се питање: ако су преговори искључени, шта остаје као решење? Одговор је јасан – рат до последњег Украјинца. Према ауторима, Запад не жели чак ни примирје ако оно подразумева било какав добитак за Русију. Жртве у Украјини су последица тога што колективни Запад мрзи Русију – и то никада није ни крио.

Још једна од „заблуда“ коју документ побија је потреба да Украјина остане неутрална. Западни аналитичари тврде да је захтев за неутралношћу само покушај да се Украјина разоружа и стави под руску доминацију:

„Када Русија тражи неутралну Украјину, она заправо жели да је учини беспомоћном пред својим територијалним претензијама и да обезбеди своје базе на Криму.“

По њиховом мишљењу, неутралност би била фатална за територијални интегритет Украјине. Решење, по њима? Поново исти закључак: рат до коначне победе над Русијом.

„Непристрасна позиција не може обезбедити сигурност Украјини. Потребан је трансатлантски консензус око стратешког циља – пораза Русије. То подразумева континуирану испоруку наоружања, финансирање војних трошкова кроз модел ленд-лизинга и сталну логистичку подршку.“

Истовремено, Запад не обезбеђује количину оружја која би омогућила Украјини потпуну победу – већ само заштиту, која често није довољна. Русија напредује, а Запад свој план базира на исцрпљивању Москве по цену живота Украјинаца.

Британци такође снажно подржавају чланство Украјине у НАТО и повећање војног присуства у региону. То се поклапа са мишљењем RUSI центра, који заговара војну интервенцију на граници са Русијом.

Ово су само две од девет тачака које документ садржи, али већ из ових можемо видети суштину западне стратегије. Док Русија више пута једнострано проглашава примирје и изражава спремност за преговоре, Запад понавља захтеве за повратак на границе из 1991. године и апсолутну победу Кијева. Иронично, оваква тврдоглава позиција на дуге стазе може ићи у корист Русији – јер у тренутку када до преговора ипак дође, Москва ће бити у предности: она је већ нудила компромис, али је он одбијен.

Васељенска