Илија Петровић: Неком Отаџбина – неком материна

У временима док је Бог помагао, док су сва знања, и основна, и средња, и висока, стицали на народном предању, Срби су са поносом служили Отаџбини. Чинили су то и тако јер су и срцем и душом знали да у невољама које их нису мимоилазиле, ничега племенитијег и достојнијег није било него служити Отаџбини.

Несумњиво, извор националног и породи­ч­но­г предања у Ср­ба налази се у србском патријархалном по­ретку и мо­рал­ним вре­д­но­стима које су у њему вековима ств­а­ране, ба­ш­ти­њене и оплеме­њ­и­ва­не. Јован Цви­јић (1865-1927), географ и ан­тропогеограф, твр­ди да су кул­турне елемен­те па­тријар­хал­не ци­ви­лизације динар­ски Ср­би преузе­ли “од ста­рих Или­ра, Тра­ча­на, Келта”, али он то чи­ни из­бе­га­ва­јући историј­ску ис­ти­ну или не знајући да су Или­ри и Тра­ча­ни ста­ра србска пле­мена, а Келти вој­ни­ч­ки ред у срб­ском народу.

Без обзира на то што поменуту патријархалну цивилизацију не сматра србском тековином, Цвијић ће констатовати да “патр­и­јар­хал­ни режим Бал­ка­н­ског По­лу­острва не тре­ба сма­т­ра­ти као ни­ско ку­лтурно стањ­е­; ово ста­но­в­ни­штво има сво­ја мо­рал­на схва­тања че­сто високога ре­да, ориги­на­лан начин ра­зу­ме­вања живота, соц­и­јалну и економску ор­гани­за­цију, из­в­есне ус­та­но­ве, уметничко осе­ћање изражено на пр­вом ме­сту у поезији и ор­наме­н­тици”.

Традицијом у Срба бавио се, на особен на­чи­н, и историчар Радован Са­марџић (1922-1994) у први план истичући њихову искон­ску потр­е­бу да “заве­штања своје прошлости” сачувају као ствар­ни и несу­м­њиви темељ свог опстанка. Бојазан да би могли из­гу­бити везу с про­шлошћу, урасла је у њихово биће и преобразила се “у понос својим наслеђем”.

Толика и таква везаност србског народа за традицију није била непо­зна­та ни србским непријатељима, тако да су се они свесрдно трудили “да путем геноцида смање њихов број до близу уни­штења и да, поврх тога, оспоре преживелом делу тог на­рода будућност, укинувши му традиције”.

Ако су Срби ипак успе­вали да умакну таквим за­ми­слима спољних непријатеља, ни­је им се дало да се одупру злу до­ма­ћему: тек увезена кому­ни­стичка идеја, измишљена на европ­ском Западу а намење­на искључиво за обра­чун са православним србским и руским светом, наметана је тако што је затечено наци­о­нално, вер­ско, културно, историјско и сва­ко друго наслеђе ру­ше­но из те­ме­ља, на начин који су његови творци називали рево­лу­ци­онар­ним, а на њихово место “инсталисане” су установе но­вог поретка, замишљеног да опстаје и влада без вере, поро­дице, Отаџбине, сво­ји­не и дру­гих људских својстава.

Онако како је то пре сто седамдесетак година теоријски образложено у “Комунистичком манифесту”, због чега је енглески исто­ричар и књижевни критичар Џорџ Ватсон (1927-2013), професор на Кембриџу, написао да “можда многима није познато да су само социјалисти отворе­но заговарали геноцид у 19. и 20. веку”, да се “мисао” о уништењу “примитивних друштава” први пут појавила јануара 1849. године у Марксовом ли­сту Нове рајнске новине, да “класе и расе које су исувише слабе да се снађу у новим животним условима морају… нестати у рево­луционарном холокаусту”, да би “расно смеће” у које Марксов друг Енгелс сврстава и Србе – поред Баскијаца, Бретонаца и шкотских горштака, чије се порекло увек мора довести у везу са србском старином -, “требало истребити”… Све то било је Ватсону основ да устврди како је “Маркс био отац савременог политичког геноцида. Не знам ниједног европског мислиоца модерног доба пре Маркса и Енге­л­са који је отворено заговарао расно истребљење. Не могу наћи ништа пре њих”.

Уистину, марксовском геноцидном “мишљу” оправдавао се скоро дванаестовековни ватикански напор – употребом разних јаловака с европског цивилизацијског зачеља – да Србе, творце људске цивилизације, уништи биолошки, геноцидно, најпре бројним крсташким ратовима а потом њиховим преверавањем (поримљењем) и претапањем у опкољавајуће народе, највећим делом у Маџаре, Арбанасе и Хрвате, по “терорном правилу” које се, ево неко време, примењује и у Црној Гори.

На прелазу из 20. у 21. век, још увек врло живе наказне ком­у­ни­стичке идеје удружене са вилсоновском “науком” о “праву народа на самоопредељење до отцепљења”, осмишљеном само за “употребу” у православном руском и србском свету, при­б­ли­жи­ле су Србе оним границама “од ко­јих почиње биолошка и ду­ховна равнодушност” и довеле до тога да се, под утицајем накарадног и безличног школског система ствараног зарад подилажења и “увлачења” западноевропској фашикратији, обезобразовна младеж у Србији олако одриче свих вредности које су очувале србски национални дух и Отаџбину њену и њених предака.

То и тако у пуној супротности, примера ради, са држањем неписменога србског сељачког света у Угарској пре двеста-триста година, да ли староседелачког, да ли тамо пристизалог у повлачењу из Србије (највећим делом у Великој сеоби 1690) пред турским окупационим терором, који су, и једни и други, свој положај сматрали привременим. Староседеоци су очекивали да своју националну територију поново конституишу чим она буде ослобођена угарске окупације, а пресељеници и њихови потомци, ослоњени на најлепше традиције србскога православља и на неугасло сећање на Душаново Царство, у своме премештању у Угарску видели су пролазно стање и надали се, с упорном вером, своме повратку на напуштена огњишта чим Турци отуд буду потиснути. Поколења су су у тој вери живела и умирала, а само су ретки, после Великог рата, доживели да, у складу са међународним правом, по разграничењу између Маџарске и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, остваре предачки сан и врате се својој Отаџбини.

И баш на разликама које према Отаџбини и националној духовности негују појединачни Срби, Арчибалд Рајс (1875-1929), велики пријатељ србскога народа, могао је пре стотинак година “открити” поражавајућу истину о ништавости многих “интелигената” рођених у србском крилу, који би “хладно жртвовали слобо­ду и опстанак своје земље, ако би то њи­ма лично било од кори­сти”, те да се, “као и сва неморална бића, и инте­ли­генција диви си­ли, чак и када се највише злоупо­треб­ља­ва”.

Можда ће неко рећи да се таква оцена тицала (не)прилика важећих у годинама током и после Великог рата, али је извесно да се она, као предсказање, или далековидост, или видовитост, по свему односи на збивања и у нашим данима.

Свесни да су им вишевековни напори да униште србски род били неуспешни, неприкривени србски непријатељи с европског фашикратског Запада досетили су се да у коначно остварење свога нељудског наума упрегну бесловесни део “школске интелигенције” у лику унезверитетских наставника и њихових послушника званих студенти, масе којој је омогућено да до факултетских диплома дођу и без многих знања неопходних, у нормалним условима, за пролаз кроз основну и средњу школу.

А једно од неопходних знања било би србско духовно наслеђе исказано србском јуначком поезијом, живим сведоком вишевековне борбе србског народа за опстанак свој и своје Отаџбине. По несрећи, србској школској младежи на свим обезобраз(ов)ним нивоима, такво знање постало је недоступно јер је србско ћириличко писмо, некадашњи најсигурнији заштитник србске националне духовности, злогуком уставном одредбом о његовој обавезној службености, потпуно потиснуто из јавне употребе – чак и из онога што се некада звало ШКОЛА, тако да смо пре неку годину могли сазнати од једног професора на Филозофском факултету у Београду да се тамо уписују и ђаци који не знају ћирилицу.

Најодговорнијим личностима у државном врху Републике Србије безброј пута указивано је на чињеницу да иста та Држава Србија директно ради на брисању србске ћирилице и, самим тим, на гушењу србске духовности, али се они на све то не обазиру. Повремене препоруке које Председник Републике јавно шаље “својим” функционерима “да разговарају са народом”, само су досетка реда ради – ни њега не брине тужна истина да је србска ћирилица постала непостојећа “звер” у светском “знаковном врту”, још мање шта о томе мисле ретки појединци у већ рашћириличеној Србији. Последица таквог односа према ћирилици јесте и чињеница да све што се у Србији објављује латиничким писмом, књижи се, у складу са једном одредбом Организације Уједињених нација за образовање, науку у културу, познатије као Унеско, у хрватску културну баштину, што води постепеној и потпуној денационализацији онога света које се данас именује као Срби. Оно што је у свему томе најзначајније, јесте податак да је, у име Државе Србије, поред тада “живих” језичких институција задужених да брину о србском језику, сагласност за такво “усмерење” србских образовних, научних и културних достигнућа, уз Народну библиотеку Србије, дао један “важан” стандардизујући орган, брижник за квалитет тоалетног папира, димензије ве-це шоља и других (не)сличних потрепштина савременог потрошача…

Прихватимо ли као добронамерну примедбу “неких” да Државу Србији не треба оптерећивати ћириличким “беспослицама” – важно им је да су Срби “писмени” било којим писмом -, ваљало би се запитати због чега иста та Држава Србија, кад већ не штити Живу Државу, не штити себе од неких пошасти уперених и против ње.

Ваља претпоставити да су бар неки од протестних унезверитетских наставника учећи латински језик запазили да прва реченица у “његовом” уџбенику гласи Патриа прима цура – због оних који нису латински писмени: изговара се патриа прима кура, односно, нашки: Отаџбина је прва брига! Не баш “гладни” знања, многи од њих то су повезали с оном мушком стварчицом, те се могло десити да, ослоњени на много деценија стару броЗЛОву наредбу да се његови, комуноусташе, у Србији морају понашати “као окупатори, Србија нема чему да се нада”, речену латинску изреку примењују тако што су Отаџбину препознали као девету рупу на свирали или, као што је нечији тамо чанколиз изједначујући тај појам са патриотизмом, схватио као “последње уточиште лопова”.

Кад је већ тако – кад учитељи не хају за изворне отаџбинске вредности – отачествене, како се говорило док је Бог помагао -, кад су политичари, посебно они просветно-министарски, увели дечја (ђачка) “права” и из њих избрисали све могуће “досетке” о Отаџбини, кад је, примера ради, о “употреби” србског језика као једном од темељних обележја србске духовности одлучивала “политичарска” особица која се бавила убирањем закупнина за разне пословне просторе, онда је разумљиво што, нажалост, бројни Срби нису уопште свесни свога порекла, сопствене припадности некоме или нечему, понајмање србскоме националном бићу – србском народу, почетном народу-мајци.

Зато и не знају за Отаџбину.

Зато и делују против Отаџбине својих часних предака – како друкчије него нечасно јер су их у то упрегли отворени србски непријатељи, земље западноевропске фашикратије заинтересоване за потпуно уништење србскога рода.

Голема је несрећа што Држава Србија пропушта да ту истину отворено предочи србској јавности, можда због тога што њени челници нису имали од кога да науче како се Јован Цвијић у потрагу за одговором на питање због чега је србски народ изложен нељудским насртајима свих и свакога, и верски, и еко­ном­ски, и војно, пре више од сто година укључио следећим речима:

“Ми смо своју кућу подигли насред пута”.

Не противречећи тој мисли и пропраћајући је напоменом да “Србија не лежи само на Дунаву, највећем европском пловном пу­ту који води ка југоистоку, већ је и на главном европском копне­ном путу који повезује север и југ”, амерички новинар и књи­жевник Дејвид Бајндер (1931-2019), с пролећа 2008. године записао је да, “дугорочно гледано, можда би се та кућа насред пута могла сагледати на један знатно изнијансиранији начин. НАТО би могао да потраје још неко време, Европска унија нешто дуже. Али, ја верујем да ће Србија са својом кућом надживети и једну и другу групацију. На крају крајева, преживела је и претходна царства”.

Кад већ говори о распаду Европске уни­је и Северноатлантског војног савеза, Бајндер није рекао, а могао је, да Србија, извориште људске цивилизације, не треба да срља у чељусти тих двеју фашикратских инсти­туција које су своје зло­чиначке намере према Србима показале и у нашим данима (1999), већ да се окрене онима који су, из ис­тих разлога као и Срби, на удару западнога света – православ­ној Русији, пре свега.

Макар колико се то чинило претераним, ако се Србија спа­се – представљаће то и спас људске цивилизације.

На велику жалост ововремених бесловесних “интелигената” србскога порекла.

Илија Петровић / Васељенска