Дража Михаиловић и србско питање: Између историје, идеологије и истине

Недавно, крајем септембра 2024. године, градоначелник Београда Александар Шапић званично је предложио Комисији за споменике и називе тргова и улица Скупштине Града Београда да се Драгољубу Дражи Михаиловићу (1893-1946?), команданту Југословенске војске у Отаџбини (ЈвуО) из Другог светског рата, познатије као четнички покрет, подигне споменик у Београду, у парку Теразијска тераса. Учинио је то сматрајући неопходним “да се настави процес којим… је (маја 2015. године – ИП) оборена судска пресуда којом је Драгољуб Михаиловић проглашен за издајника”, те да би тај чин био важан “због националног помирења и како не би више долазило до подела” у србском народу.

Тај је предлог, ван сваке сумње, у обично добро необаве­ште­ном свету изазвао мало изненађења, мало узбуђења, мало и боја­зни због упитаности шта се то и против кога “иза брда ваља”.

Подразумева се да такву упитаност треба сматрати “природном појавом” јер се због држања не само водећих научних инсти­ту­ција у Србији, већ и Државе Србије, изван видокруга званичне историографије у Срба и данас налазе бројне србске национал­не теме и из времена недавних, и из времена о коме и ововремени нараштај може све­дочити – само ако за то има довољно смелости. Отуд, чини се нормалним што савремена исто­ри­ографија у Срба није, примера ра­ди, ни после седам-осам деценија изрекла суд о по­страдању србског народа и током Другог свет­ског рата и у идео­лошким су­кобима које је за собом повукао, или их наметнуо, та­козвани други светски мир.

О пострадању које је, не би ли јаловацима са зачеља европске цивилизације помогло да остваре свој бар дванаествековни “пројекат” о геноцидном затирању Срба, твораца људске цивилизације, започето и спровођено у складу са спора­зу­мом хрватских усташа и броЗЛОвих комуниста (потписима Јевре­ји­на Моше Пијаде и бившег Србина Мила Будака) из јуна 1935. го­ди­не да “на себе… преузму дужност заједничке борбе и међу­со­б­но по­ма­га­ње у сваком случају потребе до постигнутог циља: расп­а­да­ње југословенске државе и свега што је српско и право­слав­но”. Об­разложено је то жељом “Хр­ва­т­ског народа да ће ика­да доћи час ослобођења испод српског јарма”, и “историчним” обја­шње­њем “Југословенске Комунистич­ке странке… да кому­ни­зи­рање Бал­ка­н­ског полуострва не може доћи док се не сломи кич­ма срп­ства и православља, јер је познато да су то два фак­тора која су омела продирање Османлија на запад и Аустрије на исток”. Ово последње као жалопојка што се Клеменсу Метерниху (1773-1859), од 1809. до 1848. го­дине аус­тријском министру спољних послова, није дало да доживи остварење свога политичког уверења, или сна, да “Аус­т­рији никако није у ин­тересу да на својим јужним гра­ницама добијемо слобо­д­ну србску државу”, те да “Србија мора у нашем најдиректнијем инте­ресу или Турској или нама да припадне… али сама никада – слободна, независна држава”.

Тако се и могло десити да Дража Михаиловић и његови војно-четнички одреди ЈВуО буду познати углавном по ономе што нам нуди Војна енциклопедија – у којој, гле чуда, не постоји одредница ПАРТИЗАНИ -, а што, ни у целости ни у појединостима, не одудара од онога што је наметано иде­олошким директивама некадашњих броЗЛОвих партијских ко­ми­тета, парти­зан­ским мемоарима, школским уџбеницима…

Заслепљеним читаоцима свега побројаног, преостало је само да упамте да је Дража био командант кра­ље­в­ских четничких од­реда, те да је у тој улози:

– приступио фор­мирању четничких колаборационистичких и контрарево­лу­ци­о­нарних снага са циљем да обезбеди обнову старог дру­штве­но­-политичког система;

– потписао споразуме са квислингом Мила­но­м Недићем (1878-1946) и Италијанима;

– преговарао са Немцима тражећи оружје за борбу против партизана;

– све до краја рата, у сарадњи с окупатором и осталим дома­ћим издајницима, водио непоштедну борбу против народноосло­бодилачког покрета и његових оружа­них снага;

– као носилац великосрбских идеја, у којима преовла­ђују шо­винизам и искључивост према другим народима Југосла­вије, на­стојао да развије четнички покрет и његову војну организа­ци­ју у свим крајевима Југославије;

– наредио чишћење чи­тавих кра­јева од муслиманског и хр­ват­ског живља;

– формирао посебне једи­ни­це које су, нарочито у Србији, из­вр­шиле низ најсвирепијих зло­чина;

– после окончања ратних операција покушао да обнови чет­ничку органи­зацију.

Колико је све то било антисрбски домишљено, препознатљиво је из неколико насумце датих примера:

а. Ђенералштабни пуковник Дража Михаиловић је 11. маја 1941. године, на Равној гори, оформио Команду четничких одреда Југословенске војске за герилски, четнички рат против окупатора, тако да је крајем лета имао око сто одреда, делом зарад заштите прекодринскога србског народа од геноцидних претњи усташке НДХ – куд је слао своје официре, одреде, муницију, храну, новац… а делом, у Србији, са циљем да ојача четничку организацију за општи устанак који би дигао у тренутку кад Савезници стигну на границе Краљевине Југославије.

б. Наредбом Врховне партизанске команде (Строго Пов. број 39. од 27. децембра 1941), коју је свим партизанским командан­ти­ма и политичким комесарима на положајима упутио Арсо Јова­новић (1907-1948), начел­ник Штаба исте те Команде, до рата ђенералштаб­ни официр Југословенске краљевске војске, не­дво­сми­с­ле­но је истакнуто да је “личност Драже Михаи­ловића и његов ошт­ри дух јасно увидео право стање ствари и знао је јасно и разговетно да прикаже југословенским народима пого­тово срп­ском са ким и у ком правцу југословенски партизани воде борбу. Поред овога његова личност и храброст окупила је око се­бе све­укупни српски народ и све најбоље борце; због чега морал, поуз­да­ње и вера у по­бе­ду слабе сваког дана код наших борбених једи­ни­ца, а тим пре што сви резултати наших до сада вођених бор­би са чет­ницима, забе­лежени су код ове команде као посве равни нули”.

в. Не би ли се партизански антисрбски “ратни успеси” издигли изнад “нуле”, та је наредба, “под претњом смртне казне”, предвиђала да се “против окупатора комунистичке јединице не могу бори­ти, зато што је окупатор и сувише јак, што је способан и спреман да уништи једним замахом нашу целокупну организацију, ако то интереси буду захтевали”, да би “са усташама бесмислено било са наше стране да се води ма каква војна акција с обзиром на њихово модерно наоружавање од стране окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас”, те да им као једини циљ преостаје да “Дражу Михаиловића и његове војне и политичке сарад­ни­ке треба што пре ликвидирати (види наредбу ове Команде од 11. де­ц. 1941. г., под строго пов. број 14)”.

г. У условима у којима су комунисти видели четнике, ратнике опредељене за одбрану и свога народа и своје Отаџбине, као једине своје противнике, наређено је да је “за нас комунисте нај­важније у томе: орга­ни­зовати покрет и прикупити снаге против чет­ника. Четници су наш први непријатељ, против кога треба упо­требити сва могућа и немогућа средства ради њиховог уништења, јер на други начин њихов отпор не може се сломити”. Постављени циљ да се у тој борби “сломи кич­ма срп­ства и православља”, исказан је наредбом “да команданти благо­времено прибаве у што већем броју четничких амблема које ста­ви­ти на ра­сположење оним друговима који буду одређивани за ова ликвиди­рања, с тим да исте употребе, преобуку се у четнике, упадну у се­ло, похарају га до голе коже, и побију угледне дома­ћине, који су на­равно штетни по нашу организацију. Свако у селу мислиће да су то четници и да чине по наређењу њиховог вођства репреса­ли­је”. Заувек ће остати непознато колико је таквих партизанских “ратних подвига” било, али за најупечатљивији “извршни” пример ове наредбе може послужити “масакр у Вранићу”, средином новембра 1943. године, кад су партизани, после једног пораза у окршају са четницима, дванаесторицу рањених четника а смештених у Вранићу по кућама партизанских симпатизера из села, током наредне ноћи мучили и заклали, да би четничку одмазду убијањем свих одраслих мушкараца из тих кућа, њих 38 (тридесет осам) скоро удвостручили (бројем 72) и све, па и ону дванаесторицу, приписали четницима.

д. Забележен је “страшан злочин који су партизани починили над храбрим борцима Радуча, код Госпића, 26. септем­бра 1942. го­дине… Све ове жртве (њих педесет деветоро), укљу­чу­јући и двије жене, поги­нуле су кад су комунисти блокирали чет­ни­ч­ке позици­је око Мет­ка. Пошто се четници нису хтјели предати, ко­мунисти су похвата­ли српске и четничке жене и сестре и исту­ри­ли испред себе у фрон­талном нападу на четничке положаје. Четници у так­вој ситуацији нису могли ни хтјели да пуцају на своје и одлучили се на предају јер су им ко­мунисти дали ‘часну ријеч’ да им се неће ништа де­сити. Само дво­јица четника нису им повјеровали (па) су успјели да се пробију кроз блокаду… Сви ос­тали су били уморени грозном смрћу; главе су им партизани от­сјецали коцима и тупим оруђем”.

ђ. Уочи битке на Не­ретви, наводно од 9. фебруара до 23. марта 1943. године, у очекивању савезничког искрцавања на јадранској обали, у Загребу, усташком центру, угошћени су Мило­ван Ђилас, Коча Попо­вић (под именом Владимир Поповић) и Владимир Велебит и тамо, у име Врховног штаба партизанске војске, склопили са немачком кома­н­дом нека­ка­в уговор о ненападању. Немци су, наиме, пустили пар­тизане да безбрижно пређу преко Неретве, преко ње пренесу четири и по хиљаде својих рањеника и да на другој обали разбију и униште нај­елитније четничке једини­це – неки веле 12.000, неки 12-15.000, а помињу се и двадесет и тридесет хиљада -, за које су Немци знали да ће војно подржати поменуто искрцавање. После такве “велике победе”, пар­ти­зани су месец и по дана “вртели прсте” че­кајући искрцавање, а Немци их за то време си­сте­ма­т­ски опкољавали, сатерали у долину Сутјеске и тамо потукли до­бар део онога што су “уговорно” пропустили на Неретви, укључујући и већ поми­њане четири и по хиљаде рањеника. (Мора бити да је и вој­ним историчарима понешто сумњиво у вези са наводно шестонедељном битком на Нере­т­ви, пошто се у Војној енциклопедији о њој не говори на очекива­ним местима: нема је у одредници НЕРЕТВА, а нема ни одред­ни­це БИТКА НА НЕРЕТВИ. О овој војној операцији пише се тек у одредници ЧЕТВРТА НЕПРИЈАТЕЉСКА ОФАНЗИВА, а у це­лој причи може се снаћи само неко ко се добро разуме у “офан­зивне” бројеве).

е. У разговору с публицистом Ђорђем Драгичевићем (Споме­ни­ца Динарске четничке дивизије 1941-1945, Друга књига, Оренџвејл/САД 1998, 91-92), четнички војво­да Мом­чило Ђујић (1907-1999) подсе­тио се и при­зора из зимских дана 1943. го­дине, из времена кад су Немци и ус­таше чистили Лику од кому­ни­ста и кад је Тито “одсту­пао са својим јединицама преко Пет­ро­в­ца, Дрвара и Грахова у правцу Ливна и Гламоча. Комунисти су об­ја­ви­ли народу да на про­стор који су они држали наступају Ни­јемци, усташе и чет­ни­ци и да кољу све гдје стигну. Многи су томе повје­ро­вали и повла­чили се са партизанима. Било је и мале дјеце у тим Титовим коло­нама смрти. Ја сам са мојим борцима ударао по Ти­товим колонама у зо­ни Босанског Грахова. Успио сам да од­војим од комуниста један дио избјеглица, и њима смо омогућили да се вра­те својим кућама на своја огњишта. У одступању Бро­зо­вих је­диница био је проблем мале дјеце. Зато је Тито сву дјецу при­ку­пио, одвојио их од борбе­ни­х јединица и одредио једну јединицу да се о дјеци стара. Испод врха Шатор планине има једно планин­ско језеро, а мало ниже је­зера била је државна зграда у којој је ста­но­вао чувар шуме. У ту зграду Тито је сакупио око 80 дјеце и одвојио их од родитеља. Затим је кућу затворио, зграду спалио и дјецу са зградом. Кад сам са мојим борцима стигао до те зграде, видио сам да је из ру­шевина спаљене куће по којој је пао снијег вирило кроз танки слој снијега тридесетак спаљених дјечјих ручи­ца. Недалеко од спаљене куће и дјечице, сједила је једна жена у личкој народној ношњи замрзну­та. Држала је мало дијете у на­ру­ч­ју, прибијено на груди, а једно старије дијете, одприлике пет година, сједило је смрз­ну­то на зем­љи и обима рукама грлило мајку око кољена. То је оно што се никад не може заборавити”;

ж. Од 2. јула 1943. до 6. априла 1944, под комунистичку за­ставу призвано је око 80.000 (осамдесет хиљада) усташа, декретом “унапређених” у парти­зане, а у септембру 1944. године под њом се нашао безброј оних који су били глуви па први позив нису чули или глупи па у њега нису поверовали), те се тако и могло десити да Марија Раичевић, рођена Шите, жена Велише Раиче­вића Псуњског (1903-1972), аутора књиге “Хрвати у светлости историске истине”, посведочи како се, крајем октобра 1944. године, при проласку партизанских јединица по­ред Карађорђевог парка у Бе­ограду, из колоне издвојио “по­пар­тизањени” уста­ша из околи­не Вуковара и обратио њој и жени једног бившег дипломате и амбасадора, Вуковарчанина, речима “Јесте ли видјели да смо вас нашли и овдје”. Да не помињемо многе усташе и домобране који су преживели “дружење” са немачким нацистима на стаљинградском бојишту, а потом, крајем октобра 1944. године, званичној историји у Срба непознатим “каналом” стигли у Србију да је, “унапређени” у партизане, под командом Марка Месића “ослобађају” за рачун управо најављене броЗЛОве окупације.

з. Десило се то недуго по позиву којим је Дража Михаиловић, септембра 1944. године (Војни архив, Бр. рег. 20/3, К-15, ВК-П-651-г), “замолио” Срби-партизане да дођу себи и стану на праву страну: “Освестите се! Погледајте докле су вас ваше вође довели! Ви сте пошли у борбу за друштвене идеале које сада ни сам Тито више не помиње. Он је постао савезник усташа, и осталих хрватских изрода са којима хоће да побије што више Срба. Престаните да будете оруђе у братоубилачкој борби која данас представља безумље и злочин према српском народу, чији сте ви, пре свега, синови. Сваки Србин може бити сигуран да ћемо га братски примити, сачувати и живог вратити у његов родни крај, али знајте, док се ви Срби борите против ваше браће у Србији, дотле усташе спремају нови покољ Срба у Босни, Лици и Банији…”

Све то, овако или онако гледано, било је довољно да Душан Биланџић (1924-2015), заслужан броЗЛОвски повјесничар и политички активист, један од оних који је учествово у изради југословенског устава из 1974. године – писаног зарад остварења хрватске и словеначке пароле о Југославији као успутној станици на путу к оснивању самосталних држава -, постави питање “ко је за Тита главни непријатељ?”, те да одмах сам одговори: “Онај тко такођер мисли основати Југославију. А то је Дража Ми­хаиловић. Десет дана након ослобођења Београда, на сједници Политбироа Кому­нистичке партије Југославије он (броЗЛО – ИП) је рекао: ‘Ми се у Србији морамо понашати као окупатори’. Зашто? Зато што је Србија листом била против федеративног уре­ђења Југославије… Шта Тито ради? Успоставља диктатуру. Про­тив београдске чаршије. Против свих странака. И разјурио их је… Наравно да је био диктатор. И деспот. А шта он хоће? Има визију. Хоће сломити великосрпске претен­зије. Зашто се не жели призн­а­ти још једно велико дјело, можда управо његов највећи гријех у очима великосрпских идеолога? Створио је три нове државе, плус двије полудржаве: државе Ма­ке­донију, Босну и Херцеговину и Црну Гору, те покрајине Косово и Војводину… Зато да би бло­кирале великосрпску идеологију… Тито је 1973. рекао: ‘Ми мора­мо створити националне армије’. И то је направио… А кад су му рекли да Уставом из 1974. од покра­јина жели направити државе и Срби­ју свести на београдски паша­лук, он је одговорио: Па то и хоћу”.

Тим својим “хоћу” притврдио је оно што је 1960. године, током једне посете Сједињеним Државама, изговорено при сусрету са вајаром Иваном Мештровићем:

“Зашто се Ви не вратите у Југославију”, пита Тито вајара.

“Бојим се Срба”, одговара вајар.

“Немојте се бојати Срба! Ја сам их уништио тако да за педе­сет година неће знати ко су, а за сто година неће постојати”!

Сопствени прилог деценијама важећој “истини” о четничком деловању, академик Михаило Марковић (1923-2010), на Википедији представљен као “један од најзначајнијих српских филозофа 20. века, марксистичко хуманистичке оријентације”, у београдској “Политици” од 15. октобар 2009. године, под насловом “Идеолошко прекрајање историје”, сажео је у свега три кратке реченице: “Није се могло сакрити да се Дража Михаиловић већ 11. октобра 1941, у селу Дивци састао с немачким официрима и понудио им борбу против комуниста и одржање ‘мирне окупације’ у целој Србији. Није се ни покушавало да се сакрије отворена сарадња четничких команданата у Црној Гори с италијанским окупатором. Није се могло сакрити масовно учешће четника на немачкој страни у бици на Неретви”.

Откуд сада “масовно учешће четника на немачкој страни”, кад при прелиставању једнога старог роковника често натрчим на реченицу не знам откуд преузету, да су четници “морали хитно да обуставе блокаду Сокоца да би се одбранили од напада партизана леђа да се не би нашли између усташа и Немаца с једне стране и са друге стране против партизана морали су… да направе одбрану у виду јежа код школе”…

Било како било, да до оног обично добро необавештеног света не би допрла истина да није био окупаторски сарадник већ неко ко, и по схватању његових “домаћих” непријатеља, “такођер мисли основати Југославију”, Дража Михаиловић је по “ослобођењу” заробљен и изведен пред “народни суд”.

Наставиће се…

Илија Петровић / Васељенска