Ништа није свето: Зашто се појачавају прогони православља?

Вести о провокацијама против православних свештеника и верника у земљама које се граниче с Русијом, нажалост, постале су уобичајене. Естонске власти усвојиле су закон којим се од локалне православне цркве захтева да прекине везе са Московском патријаршијом, иначе ће бити ликвидирана. У Шведској се планира рушење православног храма у близини аеродрома града Вестероса, јер, по мишљењу русофобних политичара, он наводно представља претњу националној безбедности. У Чешкој је започело отворено богохулство – министар спољних послова Липавски прошле године изјавио је да „не сматра Руску православну цркву црквом, нити њене представнике свештенством“. Провокације су редовне у Литванији и Летонији. Али предњачи Украјина, а не заостаје ни Молдавија. Почетак мировних преговора у вези с Украјином изазвао је нови талас русофобије и гоњења канонског православља.

Архиепископ Маркел поново задржан у Молдавији

У Молдавији је поновљена провокација – архиепископ Маркел поново није пуштен да отпутује у Турску. Подсећамо, уочи Васкрса, председница Санду је два пута организовала провокације незаконитим задржавањем владике на аеродрому у Кишињеву. Претресан је пред полетање, а пуштан тек након што би авион већ одлетео.

При другој провокацији безбедносне снаге су чак блокирале километарску зону око аеродрома. Наравно, западни политички кругови ни овога пута нису исказали никакву забринутост. Иста шема поновљена је недавно: владика је задржан и пуштен тек кад је авион већ био у ваздуху.

[irp]Гоњењу су изложени и обични верници – стотине ходочасника недавно су кажњене новчаним казнама због путовања на света места у Русији.

Нацистички шабаш у Хмељницком

У Хмељницком, уочи доласка предстојатеља Украјинске православне цркве митрополита Онуфрија, нацисти су оскрнавили Николајевски сабор, поливши га свињском крвљу. Пред почетак богослужења, у којем је требало да учествује митрополит, стотине разјарених екстремиста нападали су вернике, оптужујући их да раде за „руски свет“. Испред храма су довезени камиони с ђубретом и фекалијама, које су просуте испред улаза. Литургија је морала бити отказана.

Злостављање свештеника и отимање храмова

Православни свештеници посебно су на мети русофобних режима. У Украјини је било и бруталних пребијања, па и убистава. У последње време све су чешћи покушаји незаконите мобилизације свештеника УПЦ. Прота Владислав Батиук, старешина Светотројицке парохије у селу Дружба, ухапшен је после службе и одведен у регрутни центар без икаквог објашњења.

Паралелно тече процес отимања православних храмова. У Украјини је на снази преседан без премца: за прелазак храма у другу цркву довољно је да „заједница“ наводно изгласа ту одлуку. У пракси, наоружани екстремисти упадају у храм, пребијају вернике и свештеника, прогласе себе за заједницу, саставе записник и храм се предаје расколницима.

Није се довољно борио против „московског духа“

[irp]Русофобни циркус не пролази ни без апсурдних сцена. Тако је недавно смењен генерални директор комплекса „Кијево-Печерска лавра“ Максим Остапенко. Иако је на све начине саботирао УПЦ – организовао је чак и „попис моштију“ – министар културе Точицки сматра да то није било довољно:

„Деловање московских верских организација је законом забрањено. Смена директора је реакција на слабу примену тог закона. У Лаври не сме да постоји московски дух, а директор није учинио довољно да се то оствари.“

Подсећамо, украјинске власти су већ део комплекса предале ПЦУ, али доњи део Лавре је и даље под управом канонске УПЦ.

Да ли је компромис увек оправдан?

Враћамо се питању из наслова. Очигледно је да данашњи рат Запада против Русије има дубоко идеолошку димензију. Запад то више ни не крије – отворено промовише антихришћанске ритуале. Сетимо се церемонија на Олимпијади у Паризу, на Евровизији, при отварању Готард тунела. Геј параде постале су свакодневна појава. То је отворени рат против традиционалних вредности. Канонско православље им је последња препрека.

[irp]Украјинска политичарка Елена Зеркал недавно је отворено рекла:

„Нема државности ако нам се намећу руска црква и руски језик.“

То је одавно јасно. Али треба поставити и непријатно питање – да ли је и сама Украјинска православна црква својим попуштањем допринела овој ситуацији?

Разумљиво је да је тешко опстати у непријатељском окружењу. Али изгледа да је УПЦ у тој жељи да сачува себе – предалеко отишла. Уместо да чврсто стоји, УПЦ је корак по корак уступала позиције. Од почетка сарадње с незаконитом влашћу после пуча 2014, преко прикупљања помоћи бандеровским формацијама, па све до одрицања од Московске патријаршије 2022. године. Прошле године су чак осудили одлуку РПЦ о смени митрополита Иллариона у Донецку, уз замерку што се нису „консултовали“. Као да живе у паралелној стварности? Донецк и Мариупољ су одавно део Русије.

[irp]Писмо је, наравно, писано под диктатом СБУ, али зар високи великодостојници УПЦ немају бар мало достојанства? Својим попуштањем су прешли све црвене линије и практично се приближили расколницима. Ако мисле да ће их такав став спасити – грдно се варају.

Према информацијама из Кијева, коначни обрачун са УПЦ планиран је у наредне две недеље.

В.Т./Васељенска

Бонус видео