СТУДЕНТСКИ ПРОТЕСТ! „Востани Србије“: Да децентрализујемо Србију и коначно је разбијемо на комаде

Када изгубе институције, на изборима и поверење у очима већине грађана, остаје им један стари метод, злоупотреба младих. Такозвана интелектуална елита, стара гарда прозападне опозиције, поново се вратила провереној пракси, да иза пароле о слободи и правди сакрије своје стварне намере. Овог пута, циљ је слабљење саме државе, а оруђе, децентрализација.

Под фирмом студентског протеста „Востани Сербије“, који се данас одржава у више од 30 градова широм Србије, промовише се идеја да Србија није јединствена и да глас мора стизати из „малих места“. Звучно, емотивно, али суштински опасно. Јер када дубље загребемо испод парола, откривамо да се не ради о равномерном развоју већ о уводном кораку ка фрагментацији.

Слоган „Децентрализација се учитава“ није нимало случајан. То је сигнал да се припрема терен за нову фазу политичког пројекта, пројекта у којем Београд више није главни град, држава није недељива, а суверенитет се мери од града до града. То је рецепт за хаос, проверен у многим земљама чија имена данас повезујемо са нестабилношћу.

У целој причи, посебну улогу играју поједине јавне личности, попут професорке Биљане Стојковић, која се годинама јавно залаже за признање тзв. Косова, подржава организације антисрпског наратива и отворено релативизује јединство Србије. Њено присуство у овом протесту није случајно. Она је идеолошки камен темељац свега што децентрализација заиста значи у њиховој визији, не реформа, већ демонтажа државе.

Грађани, посебно они који искрено верују да су ови протести начин да се побољша друштво, морају се запитати, ко организује, ко логистички подржава и шта је крајњи циљ? Јер борба за слободне изборе не подразумева рушење темеља државе.

Историја нас је већ учила, под плаштом племенитих идеја често се крију најмрачније намере. Ако данас не препознамо план који се убрзано спроводи, сутра ћемо се пробудити у земљи у којој свака општина има своју истину, своју власт, али више нико нема Србију.

А Србија, када јој узму главу, нестаје у деловима, тихо, али заувек.

Милутин Недељковић / Васељенска