Приче о раној Цркви: епископи и ђакони

Ђакони

У првој јерусалимској заједници Христових ученика, апостоли су у почетку обављали функције сличне каснијим епископским. Зато није било потребе да се одмах бирају лица за ту службу. Прво званично постављање црквених служитеља тиче се управо ђакона, како је описано у 6. глави Дела апостолских. Повод за то био је сукоб због расподеле материјалних добара:
„А у те дане, кад се умножише ученици, подиже се гунђање Јелиниста на Јевреје што се њихове удовице пренебрегавају у свакодневној расподели“ (Дап. 6,1).

Овај одломак нам открива како је живела рана хришћанска заједница.

Прво, видимо да је брига о сиромашнима и задовољавање материјалних потреба била основна мисија заједнице – практично испуњење заповести љубави према ближњем. Сви су се бринули једни о другима, а верници су били спремни да помажу из својих личних добара. Поред тога, заједница се бавила молитвом, посебно савршавањем Евхаристије, и ширењем Јеванђеља.

Друго, помоћ потребитима пружала се свакодневно – што значи да се углавном радила о храни и другим свакодневним потребама. У то доба, удовице су биле друштвено најугроженије. Ако би жена остала без мужа, а није имала одрасле синове, често би живела у сиромаштву. Иако су рођаци могли помоћи, то често није било довољно. То што се хришћанска заједница одмах прихватила бриге о удовицама сведочи да се схватала као права породица – сви брину о свима.

Треће, иако су чланови заједнице примили Духа Светога, нису постали анђели – људске страсти и сукоби нису нестали. Једни су сматрали да су неправедно запостављени у расподели. И, као што људи и данас раде, нису ћутали – већ су гунђали. По свему судећи, они који су делили храну заиста су правили разлике између „домородаца“ (Јевреја из Јерусалима) и „дошљака“ (Јелиниста – Јевреја из дијаспоре који су говорили грчки). Склоност да „свом“ даш више него „туђем“ дубоко је људска. Важно је приметити да Свето Писмо не прикрива те детаље, већ их отворено износи.

Удове су се жалиле апостолима, који су, уместо да сами преузму руковођење у свакодневним расправама, донели одлуку:
„Није добро да ми оставимо реч Божију и служимо се око трпеза. Зато, браћо, изаберите међу собом седам људи, добрих гласом, пуних Духа Светога и мудрости, које ћемо поставити над овом потребом; а ми ћемо се посветити молитви и служењу речи“ (Дап. 6, 2–4).

Апостоли су, како бисмо данас рекли, делегирали овлашћења. Иако касније епископи – који се сматрају наследницима апостола – нису увек избегавали искушење да задрже сву власт у својим рукама, у раној Цркви то није био случај.

Тако су се појавили први ђакони – реч која у преводу са грчког (διάκονος) значи „слуга“. „И угоди та реч свему народу, и изабраше Стефана, човека пуна вере и Духа Светога, и Филипа, и Прохора, и Никанора, и Тимона, и Пармена, и Николаја Антиохијца, који беше пре обраћеник из незнабожаца; њих доведоше пред апостоле, који се помолише и положише на њих руке“ (Дап. 6, 5–6).

Ово је важан детаљ: ђаконе су бирали верници, а апостоли их рукополагали. Данас је овај процес у потпуности у рукама свештенства.

Сличне дужности су постојале и у јеврејским синагогама, где су неки били задужени за прикупљање, а други за дељење милостиње. Међутим, у хришћанским заједницама ђакони нису само делили милостињу. Они су били „десна рука“ епископа – помагали у савршавању Евхаристије, некад и проповедали, као што је то радио свети Стефан. Ђакон је бринуо о болеснима, доносио им Причешће, а у неким случајевима и сам их причешћивао.

Епископи

Реч „епископ“ (ἐπίσκοπος) значи „надгледник“, „пазитељ“, „онај који надзире“. У савременом појму, то би највише одговарало појму „старешина“. У првим хришћанским заједницама, епископе су често називали и „презвитерима“ – што значи „старији“ или „старешина заједнице“. У Писму ова два термина се понекад користе као синоними. То показује да је епископ био онај који надгледа духовни и организациони живот заједнице.

На пример, у Делима апостолским (20:17–28), апостол Павле позива „презвитере“ цркве у Ефесу, али их у наставку назива епископима, постављеним од Духа Светога да пасу Цркву Божију.

Данас епископи имају готово сву власт у Цркви, коју делимично преносе на свештенство. У богословљу та власт се дели на три области: богослужбену, учитељску и административну. И у старини је епископ имао све ове функције, али у мањем обиму. Апостоли, пророци и учитељи (дидаскали) су више проповедали и учили.

Улога епископа била је да пази да заједница остане у вери преданој од апостола. Павле каже да епископ треба да буде „способан да поучава“, али кротост је често била важнија – као што бележи црквени спис из II века Canones ecclesiastici: „Ако епископ није учен, нека је барем кротак“.

Епископ није био оптерећен детаљима, већ је административне и економске послове делегирао ђаконима. Ипак, његова кључна служба била је савршавање Светих Тајни. Само епископ је вршио Тајне као што су крштење, рукоположење, Причешће и исповест. У томе му је помагао ђакон.

Може се рећи да је епископ у својој заједници био икона Христа – онај који га представља вернима. Зато је Црква увек сматрала да без епископа нема ни саме Цркве. Заједништво са епископом било је знак припадности Христовој Цркви. Улога епископа била је гаранција јединства, апостолског наслеђа и очувања истините вере.

Андреј Власов/СПЖ

Бонус видео