Читајте Пушкина, служите Владару: вечна заповест класика

Александар Сергејевич Пушкин. Он долази к нама са првим речима. Он се појављује као златна рибица и стара, незадовољна бака — либералка којој увек нешто фали. Учи нас части и достојанству кроз Грињева и дивну Машу. Дарује нам зечији тулуп Пугачова — не да се не смрзнеш, него да сваког ко повреди сироче — казниш. Са мирисним вртом Катарине. Песник Државности и Слободе — у њему све то живи у савршеној равнотежи. Као да је овде, с нама, на медијском форуму, шапуће нам како да се држимо — ми, људи од јавне речи.

Не, нисам ласкавац кад хвалим Цара
Слободним срцем, што осећа права —
Ја своја осећања јавно износим,
И језиком срца говорим слава.

А како говорити о владару, о Председнику? Само по-пушкиновски.

Са самодржавном руком

Сејао је просвећење смело,

Домовину је волео дубоко

И знао њен пут судбински цело.

И академик и јунак,

И морепловац, и мајстор плотар,

Свим душом обухватао свет,

На трону – стални, вредни радник.

А шта је рекао о издајницима, подлим, подмуклим, бедним? Све нам је казао велики песник. Мазепа — проклет да је довека, подли, јадни, бедни старац. Скапава у Карлиној позадини, као пас.

А кад видите данашњег космополиту, либерала, ту ништарију продану, западњака, лизача туђих чизама — реците му право:

А ви, што у народ уносите метеж,
Брбљивци лакојезични,
Ви, бедни позив трубите црни,
Клеветници, Русији непријатељи!

Шта сте узели?.. Још ли је Рус
Болесни, клонули колос?
Још ли је слава северна
Бајка лажна, празан глас?

Хоће ли нам Варшава ускоро
Закон свој гордо намеће?

Геније је постао вођа руске странке. Осонац трона. Гласно говорио целом свету о нашој величини. О нашој слави и поносу. И зато је био трн у оку свим непријатељима, тајним и јавним. Сплели су заверу. Послали глатког, слаткоречивог Дантеса Наталији Николајевној. Мало ко је тада знао да је он не само усвојени син барона Хекерна, главног агента из сенке, него и његов љубавник, коме је нудио своје тело за похотне утехе. Интрига је успела. Пушкин убијен. Плаче, у гневу плаче Љермонтов.

Али Пушкин нас увек позива на уздизање, на радост, на снагу и достојанство:

На томе од вајкада почива,
По Божјој вољи,
Самосталност човека —
Залог његовог величанства.

Већ 200 година се на њега угледамо. Колико их је, бездарних, хтело да га избаце са брода савремености. Али увек би дошао њихов 1937. — када би се нашли у подрумима, а Пушкин био проглашен за главног совјетског песника.

Он је данас овде, са нама. Бори се у СВО и слави војнике. Он је у ВНС-у. Гледа Александра Лукашенка и узвикује:

Кретање му брзо, леп је,
Као Божја олуја цела.

Он теши малог човека и благосиља државни корак. Клевеће непријатеље, презире издајнике. И гласно изговара:

Ни за шта на свету не бих хтео да променим Отаџбину,
нити да имам другу историју,
осим оне коју нам је Бог дао.

Читајте Пушкина, радујте се срцем, и служите Владару.

Григориј Азарењук/Васељенска

Бонус видео