Између идеала и манипулације: Судбина српског националног фронта

Добро је да је и у мејнстрим наратив ушло питање о деловању НВО (а заправо систему повезаних организација, финансираних из иностранства). Јасно је да се то десило након што је нова америчка администрација на челу са председником Трампом угасила USAID и покренула истраге о њиховом спонзорисању управо овог система по целом свету. Неки од нас су о томе говорили годинама уназад, па смо били у мејнстрим медијима карактерисани на најразличитије погрдне начине. Боље икад него никад.

Међутим, оно што изостаје из фокуса медија, односно аутора који сада отварају ово питање, јесте како се догодило да је овај систем НВО успео да се наметне као водећи у овом антирежимском и антидржавном покрету, а да срж и већину тог покрета чине национални* елементи који би, по својој природи, требало да буду конзервативни и супротстављени свему што се налази у агенди ових НВО, односно њихових финансијера и стварних налогодаваца. Људи из ове НВО структуре су ти који воде, док су националисти просто декор и мамац за народ. Целокупна логистика покрета, а пре свега комуникације, материјални ресурси и медијска подршка, долазе из простора управо овог НВО сектора и с њима повезаних лица.

Суштинско питање јесте да ли су ови национални елементи, који су се сврстали уз ову структуру, свесни своје улоге или су просто несвесни и не виде да је једини бенефицијар свега што се догађа управо оно што се назива Друга Србија и аутошовинисти. Да ли они који креирају национални наратив, као што су универзитетски професори Ломпар, Ковић, Јовановић (Милош, а не онај из Прогласа), не могу да сагледају ко су људи који све ово организују, чијим новцем, ко даје логистику и у чију корист се ово дешава? Две су логичке могућности. Нису свесни — онда су свакако за жаљење и њихово место у националном простору је јасно беспредметно. Потпуно су свесни, али због ситног ћара пристају, или из личне мржње према режиму пристају. У тој другој ситуацији, ако су потпуно свесни, они су заправо постали део тог другосрбијанског, аутошовинистичког корпуса. Постоји још једна могућност коју треба истражити — они су (неки од њих сигурно) само разиграни од исте те НВО структуре, односно по задатку су инсталирани у национални простор. Дакле, онда нису постали, они јесу део другосрбијанског, аутошовинистичког корпуса. Уколико погледате резултате њиховог деценијског деловања, тај закључак се не може искључити. Штавише, делује као најуверљивији. Јер нису то људи које неко може да изманипулише.

Ако се, поред универзитетских професора, погледају и остали национални посленици, ово све постаје још очигледније. Погледајте само пример ових из Београдског синдиката, који су годинама ложили националну опцију, а сада пумпају. Мада код њих интелектуални капацитети дају основа да су заправо корисни идиоти НВО сектора. Обратите пажњу, пажљиво послушајте обраћање Огњена из БС — видећете да он нема основна сазнања о теми о којој говори, Цркви. Поставља се питање: па ко је вас из БС пумпао свих ових година?

Шта чинити? Србима је дефинитивно потребна нова или барем прочишћена национална опција, која ће прво дефинисати национално становиште, а затим постати свесна себе. Само таква национална опција може претендовати да стане на чело народа који чека национално буђење. И само тако, можда, нећемо посрнути до краја у амбис новог светског поретка.

Софија Марић / Васељенска