О Буњевцима – несрбски (2)

Речи Марка Јурића односиле су се на време у коме је Бог помагао, а биле су обезвређене у тренутку кад је усташки идеолог Миле Будак (1895-1945), одлазак комуноусташе Јосипа броЗЛА (1892?-1980) у Београд, маја 1941. године, не би ли тамо, у Србији, подигао “устанак” – пропратио речима: “Нема драгоценијег средства за уништење народа у Србији од Тита и комунизма. Тито ће закувати кашу у Србији, а има поприлично лудих Срба који ће кренути за њим, а од тога се Срби никад неће опоравити”.

Био је Будак у праву јер је броЗЛО, на неколико дана “по повратку из шуме” у “ослобођени” Београд, на самом почетку новембра 1944. године, својим “највишим” партијским послушницима – да не кажемо прирепцима – ставио на знање да се “ми у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада”.

Рат на подручју Југославије још је трајао (до 15. маја 1945), а дан раније, Главни народноослободилачки одбор Војводине (ГН­О­ОВ), путем свог Оде­љења за унутрашње послове, под бројем 1040/1945, латиницом, хрватско питање у Војводини Србској, зачето насилним похрваћивањем Буњеваца и Шокаца не­по­средно по стварању Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, решио је наредбом “Свима окружним народно ослободилачким одбори­ма”, како следи:

“Догађа се, да се многи Хрвати уводе као Буњевци и Шокци у рубрике, где се означава народност, а не као Хрвати као на пр.: у легитимације, разне евиденције и спискове, и то бива често и по њиховом изричитом захтеву или по во љи и нахођењу дотичног чиновника.

Како буњевачке и шокачке народности не постоје, то вам се наређује да све Буњевце и Шокце имадете третирати искључиво као Хрвате без обзира на њихову изјаву.

У разним окрузима и местима, где су они до сада уведени као Шокци и Буњевци, има им се то исправити и означити као Хрвати нарочито у легитимацијама, бирачким списковима, путним обја­ва­ма и разним другим списковима по народности. У будуће се има­ју уносити само и искључиво као Хрвати. Све до сада издате ле­ги­тимације и исправе, где су означени као Буњевци и Шокци имају се уништити и нове издати, издавање нових легитимација не сме се поново наплаћивати од странака.

Ставља вам се у дужност да о овоме одмах известите све град­ске и среске одборе а преко ових и месне, да то што пре безуветно спроведу, а ви да се старате, да се ово свакако изврши и да о учи­њеном известите”.

С онда владајућим поздравом “Смрт фашизму – Слобода на­роду!”, наредбу је потписао, ћирилицом, начелник Одељења уну­тра­шњих послова Маринковић. Баш тако, и ко зна због чега, само тако – Маринковић. (Када сам први пут, пре тридесетак година, писао о наредби којом су Буњевци и Шокци “унапређени” у Хрвате, изрекао сам сумњу да ју је потписао “прави” Маринковић јер је она потписана само презименом, основачким рукописом).

А тај “прави” Маринковић звао се Ђорђе, рођен 1883. у Су­р­дуку, општина Стара Пазова, умро 25. новембра 1957. године у Но­вом Саду, сахрањен на Успенском гробљу.

У међувремену, он је 1903, с оценом зрео, свршио ги­м­назију у Сремским Карловцима; он је 1908, под именом Георгије Маринковић, свршио Карловачку богословију којој је доцније признат ранг факултета а “њеним абсолуторним сведоџбама и положеним испитима вредност дипломског испита”, он је право­славни свештеник и правник по образовању; он је отац херојске револуционаре Софије­-Соње Маринковић (1916-1941); он је, по ослобођењу Петровграда (Зрењанина), 2. октобра 1944, први председник тамошњег народноослободилачког одбора; он је, од 25. јануара 1945, један од 32 члана ГНООВ и члан његове Комисије за организационо учвршћивање народних одбора на подручју Срема, Баната, Бачке и Барање; он се, од 8. фебруара исте године, налази у осамнаесточланом Председништву ГНООВ, да би му, кад је та “главност” прерасла у Скупштину Војводине, припало изузетно високо место: из­весно време, крајем 1946. и почетком 1947. године био је и њен председник.

Од раније се знало, на пример, да је Владимир-Владо Зече­вић (1903-1970), иако свештено лице (парох у Крупњу од 1927. до 1941), био врло значајна личност комунистичког времена: током рата најпре повереник за верска питања у Авноју а потом, у На­ци­оналном комитету ослобођења Југославије (НКОЈ) чији је пред­седник био Јосип броЗЛО, повереник за унутрашње послове, “надлежан” да под бро­јем 343 од 6. марта 1945. године, док је рат још трајао, потпише Одлуку о привременој забрани враћања колониста, скоро све са­мих Срба, у њихова ранија места живљења, “у Македонији, Косо­ву, Метохији, Срему и Војводини”. После рата, као распоп, био је министар унутрашњих послова у савезној влади, министар грађевинарства, министар саобраћаја, члан Савезног из­вршног већа, председник Одбора за организацију власти и јав­ну управу…

Видимо, дакле, да поп Владо није био једини комунистички “верски” душебрижник за националне послове, њему раме уз раме, са приближно сличном улогом, био је и “наш” поп Ђорђе, ваљда као доказ да су се “важни” Срби увек могли искористити за обављање прљавих послова. (У једној својој књизи мемоарског карактера, Милован Ђилас, зван и “Принц Политбироа”, један од најзначајнијих комунистичких идеолога југословенског ратног и поратног времена, казује да су усташе пристале на сарадњу са србским комунистима, и признавале их, само због тога што су сматрали да су они “постајући комунисти престали бити Срби”).

И запажа се да антисрбска логика тек установљене “народ­не” власти не сматра Срем саставним делом Војводине (још мање Војводине Србске), он је већ тада “виђен” као део новоуспостав­љене авнојскоброЗЛОвске Републике Хрватске.

Насупрот ставу Павла Грегорића, министра за Хрватску у Министарском савету Демократске Федеративне Југославије, исказаном 28. априла 1945. године у писму Председништву народне владе Хрватске, да “питање Буњеваца-Шокаца-Хрвата у Бачкој не може и не треба да се реши можда неким одвајањем северо-западне Бачке, тј. краја између Суботице-Сомбора и Дунава, и припајањем тога краја Хрватској”, те да, “ако је потребно да Хрватска буде појачана извесним делом Војводине, природније би било да се Барања уклопи (преко Осијека) поред тога што у њој има Срба колико и Хрвата и што раније није била саставни део Хрватске”, Туна Бабић, пред­седник Јединственог народноослободилачког фрон­та Сла­во­ни­је из Осека, предлагао је да се граница из­међу Војводине и Хрватске успостави линијом Суботица-Илок­-Срем­ска Рача. Није то било нимало случајно, пошто је средином маја 1945. године, у време док су обављане припреме за расписивање избора за нове властодржачке орга­не, искрсао један крупан проблем “граничне” приро­де: на одлуку ГНООВ да се распишу избори, Јединствени народ­ноосло­бодилачки фронт (ЈНОФ) упозорио је да још увек није ре­шен правно-политички статус покрајине Војводине у југо­словен­ској федерацији. Наиме, “Одлуком ГНООВ о расписивању избо­ра у Војводини Барања је била изостављена, уз образложење да на том подручју има највише хрватског живља (Буњеваца и Шо­ка­ца, заправо – ИП), који ће најве­ро­ватније желети да се припоји Хрватској. Међутим, ЈНОФ је смат­рао да се изузимањем Барање из састава Војводине доводи у пи­та­ње и већи број села у севе­ро­западној Бачкој, град Суботица, као и известан број места у вин­ковачком и шидском срезу, где је пре­о­влађивао хрватски живаљ, па се могло очекивати да се и они из­јасне за припајање федерал­ној Хрватској”. Ипак, коначан пред­лог формулисан је тако да су срезо­ви Запад­ног Срема (Вуковар, Винковци и Жупања) припали фе­де­ралној Хрватској (колико је Срем био “хрватски”, најбоље нам сведочи запис хрватског језикословца Јулија Бенешића – 1883-1957 -, из 1911. године, да се “још стиде сријемски момци да гласно за себе рекну да су Хрвати” – ИП), а њој је, први пут у историји, припала и Ба­ра­ња коју Преглед повијести хрватскога народа Ферде Шишића, капитално дело хрватске исто­ри­ографије, чак и не помиње изузи­ма­јући једну крат­ку напомену да је током 15. века Барањска жу­па­нија са седи­штем у Печују допи­рала преко Драве, до Папука.

Оно упозорење ЈНОФ-а није било баш безазлено јер је само месец дана касније (19. јуна 1945) фор­ми­ра­на Комисија за утврђивање границе између Вој­водине и Хрват­ске (а не Србије и Хрватске!), у саставу: Милован Ђилас, Вицко Кр­стуловић, Милентије Поповић, Јован Веселинов и Јерко Злата­рић. Председник Комисије био је Ђилас, а из њего­вих забележака проистиче да је тада у Војводини живело 170.000 Хрвата, 660.000 Срба, 100.000 осталих Словена, али без Буњеваца и Шока­ца које је “унапредио” у Хрвате, 495.000 Маџара и 359.000 Нема­ца. Подразумева се да су све наведене цифре измишљене циљно, нарочито оне које се тичу Хрвата и Немаца. Ових последњих скоро да и није било јер се онај “изванесесовски остатак” повукао са војском осам месеци раније. Примера ради, у данашњем Змајеву (северно од Новог Сада), тада Старом Керу, 1944. године, од укупно 940 кућа, 584 биле су у немачким власништву, а према писању једнога избеглог керскога Немца, од око 2.670 његових житеља (не рачунајући оних петстотинак који су ратовали у СС дивизијама), у селу их је остало свега 170. (Ова последња цифра нешто је претерана, пошто овај потписник памти да их је почетком 1946. године у селу било свега двадесетак).

Мора бити да је све то било познато Звонку Стантићу јер је у своме тексту признао да за све што се дешавало Буњевцима и Шокцима, “одговор налазимо без потребе читања између редова, из Титовог говора на Оснивачком конгресу КП Србије у Београду 8. маја 1945. – значи недељу дана пре простачког и нецивилизацијског ‘дописа’ ГНООВ-а из Новог Сада, који су после сви цитирали. Сироти, шта су и могли, били би смењени, и то сад кад је јесен родна, у мају стигла. Нису блесави, написали, па шта њима (Буњевцима и Шокцима) буде. Завршавајући говор о односу према Шиптарима, Тито прави следећу паралелу. – Узмимо, на примјер, Војводину. Ми градимо јединство и братство, али српски шовинисти у Војводини неће да признају Хрвату да је Хрват, већ га зову Буњевац. Он тражи пропусницу за Београд, а овај му пише: народност – Буњевац. Ако су Хрвати имали усташе, онда су Срби имали четнике. У чему је разлика између једних и других? То су грешке које треба искоријенити. Из темеља треба искоријенити локални шовинизам! Ја бих хтио да наша Војводина буде заиста покрајина братства и јединства, у којој ће сви народи живјети у слози, гдје неће бити никакве разлике између њих”.

Пише тако цитирајући броЗЛА и не схватајући да су и Гноова наредба, и Јнофово упозорење на нере­шен правно-политички статус покрајине Војводине у југо­словен­ској федерацији, настали као непосредан производ броЗЛОве наредбе да се “ми у Србији морамо понашати као окупатори”. Унаточ тому, Звонко ће рећи “не можеш нас сматрати Хрватима како сте нас ви Срби прогласили у ГНООВ, који су 90% чинили Срби, па још увек нећете да скинете ту стигму са нас”, баш као да исти “ви Срби”, у складу с истом том наредбом, овога пута са потписом Александра Ранковића, једнога јадног од тих “ви Срби”, нису најмање 323.000 (триста двадесет три хиљаде) србских добровољаца у србским ослободилачким ратовима 1912-1918. године прогласили профашистима, а безуспешни су многи покушаји да данашња власт у Србији са њих скине ту “стигму”.

Не може се рећи да све то, или понешто од тога, није Звонка помало оптерећивало јер је он својим текстом обзнанио да је “снежног јануара 1946. делегација од десет представника бачких (мађарског дела) Буњеваца из Баје, Гаре, Чавоља, Бачаљмаша и других мањих места, предвођена писцем Антуном Карагићем посетила Београд. Примијо их је Тито, а састанку су присуствовали војни министар Иван Гошњак и председник парламента Иван Рибар. Том приликом, домаћинима су гости отворено изразили жељу да се бајски троугао припоји Југославији, а на бази свега онога што су у другом светском рату чинили, нарочито формирањем НОО-а у местима са нашим буњевачким и српским живљем. Тито није тајио да је то за њега неизводиво, говорећи отворено: – Не могу жртвовати пола Истре за један део територије Бачке, ни онда ако тамо пуно јужних Славена живи, јер и у Истри пуно Хрвата живи, и о њима се морам старати, а и територија је са војне тачке гледишта изузетно важна за Југославију. Сва Титова охрабривања приликом растанка, да не клону (лепо од њега) нису им помогла на повратку. На граници су их наравно, чекали органи унутрашњих послова Мађарске, одмах су одведени на саслушање, које се наставило сукцесивно”. И окончавало вишегодишњом тамницом кућом необичном.

Пола века касније, извесни Анте Секулић, “изразити меки лирски песник бачких равних њива, меланхолије и родитељ­ске љубави”, како га представља Југословенски књижевни лексикон, Нови Сад 1971, 472, лат, у Википедију уписан као “бачки хрватски књижевник и академик (папински, ватикански – ИП) из Војводине”, као Буњевац рођен у Таванкуту 1920 (умро у Загребу 2016), тада стал­но настањен у Делницама, домислио је и, у издању загребач­ке Школ­ске књиге, 1994, 1996. и 1997. године објавио три књиге које се баве хрватством и наводним хрватским топонимима по Бачкој, Бара­њи и Срему.

За Секулића, Барања је “наша Источна Хрватска, дио наше­га хрватског Подунавља”, она је “одувијек припадала западној уљуд­би”, те је “сла­вен­ско” у Барањи за њега исто што и “хрватско”, по­што “поуздано” зна да “међу славенским древ­ним житељима не тре­ба тражити српско-православно”. За њега, Барања је “за по­пи­са 1961. године била саставни дио Хрватске јер је након Дру­гога свјет­ског рата, пригодом разграничења Хрватске и Србије и одлука Ђиласова повјеренства, прикључена (враћена) својој ма­ти­чној држави Хрватској”. Пише тако, али ће, наравно, прећу­тати не само оно о чему је писао Фердо Шишић, већ и да су хрватски представници у делегацији Краљевине СХС на Ми­ровној конференцији у Паризу (1919-1920), оптуживали Србију за наводне империјалистичке тежње и тражили од ње да се одрекне источног Баната и Барање јер би у супротном дали “олакшице и оправдање Италији у њеним пре­тен­зијама у Далмацији”.

За тумаче Секулићевих поставки које “најуверљивије” представља извесна Ловорка Чоралић (1968), из института за наводну хрватску повијест, Бачка је “бачка Хрватска”, област “гдје стално опада број хрватских житеља, а број Срба вр­тоглаво расте, што је посљедица њихова планског насељавања ра­ди србизације тих простора, који никад није био саставни дио земље Србије”. За исте те тумаче, Срем је подручје у коме је “хрватска при­сутност тијеком прошлости била најизразитија”, а Секулићева за­даћа била је да својом “критичком рашчламбом топонима за­пи­са­них у дипломатичким врелима… објективно укаже на претежно хр­ватско етничко обиљежје старосједилачког становништва”. Без обзира на то што земљописни појам (Секулићев мјестопис) Срем зна­чи исто што и Србија. (Код Секулића читамо да је Срему највеће место Славонски Брод).

Без обзира на све довде изложено, у виду цитата или коментара, Звонку Стантићу неће сметати да, макар у понечему, буде мало контрадикторан, мало у заблуди, али увек довољно збуњен:

а. “Док смо ми Буњевци живели на компактном простору, док се нисмо верујући цару аустријском, разасули као граничари, све до Темишвара и Арада, нико нас није смео понижавати, без да то не зажали. То је и разлог зашто се свако истраживање, фундирано у прошло време, а које би могло бити чврст темељ за нове односе, који ће хтели то они сви, јал не, морати у новим временима омогућити одређену унутарбуњевачку кохезивност. Друге националне мањине, а нама тешко пада да смо ту где смо домаћини били, сад ми национална мањина, колико год да нас сад мало има, имају потпору и државе Србије и своје матичне државе. У вези с тим нашим несређеним статусом, у ком немамо матичну државу, боље казано, ниједна нас држава није признала да нам је баш она, матична држава експлицитно”;

б. Рашчлањујући то домишљање, Звонко ће написати да “у време док је на разматрању био нацрт Закона о националним мањинама (2005), Буњевци из Бачке пренели су Војиславу Коштуници своје “сматрање” да им се “мора признати статус државотворног, аутохтоног, конститутивног народа у држави Србији. Буњевци на то имају право, јер су у најважнијим тренуцима историје крајева у којима живе, показали своју конститутивност и државотворност као аутохтони народ… они су као милитари заједно са Србима били пресудни политички фактор код добијања статуса слободних краљевских градова Сомбора 1749 и Суботице 1782. године. Делећи заједничку судбину у Аустријској, а потом у Аустро-Угарској монархији, Буњевци се поново заједно са Србима изјашњавају за отцепљење њихових крајева од Угарске и припајање Србији… Ту су Буњевци одиграли пресудну улогу и управо се највише на њу и позивају тражећи своја већ једном стечена права. (Сетимо се завршног текста са Велике народне скупштине у Новом Саду – Срби, Буњевци и остали – није то српска грешка, већ реална процена ондашње консталације.) У Сомбору је, на пример, тада по попису из марта месеца 1919. године било 8000 Буњеваца, 12000 Срба и укупно 29000 становника. Да је 8000 Буњеваца гласало за останак у Мађарској, Срби би били надгласани. Михаљ Карољи је тада већ радио на образовању послератне Мађарске и… на придобијању Буњеваца, обећавајући мноштво привилегија. Напротив, Буњевци се прикључују и постају заједно са Србима носиоци захтева за отцепљењем од јужне Угарске и прикључење словенској браћи”.

в. Тврдња да су Буњевци “домаћини били” у Панонији, ту где су сада “национална мањина, колико год да нас сад мало има”, грдна је Звонкова заблуда јер су ту Срби (укључујући србска племена која су после 491. године постала препознатљива као Словени) једини домаћини. Маџари су почели да се “одомаћују” тек после пораза код Аугзбурга, 955, а Буњевцима, према “докторском налазу” Александра Хорвата, поприлично касније, “већ од 16. ве­ка… углавном у спора­ди­чним миграцијама из Далмације и западне Босне и Херцего­вине, да би масовнији таласи досељавања уследили… крајем 17. века”;

г. Кад каже да “друге националне мањине… имају потпору и државе Србије и своје матичне државе”, Звонко сугерише да су Буњевци “беспомоћни” јер не спадају у те “друге”, иако на другом месту каже да су, поред Буњеваца, у Регистар мањинских националних савета уписане још 24 (двадесет четири) националне мањине чији се рад финансира “из буџета Републике Србије, буџета аутономне покрајине и буџета јединице локалне самоуправе, донација и осталих прихода”;

д. Од Звонка сазнајемо да су “Буњевачке новине” од 23. децембра 2003. године писале како је “положај мањина у држави регулисао закон о заштити права и слобода националних мањина СРЈ (Савезне Републике Југославије – ИП), па је након формирања Државне заједнице Србија и Црна Гора, било нејасно ко сада преузима те обавезе”. Иако се у разговору са “надлежним факторима” сазнало да ће одговарајуће обавезе преузети Покрајина, од Расима Љајића, министра за људска и права мањина, затражена је додатне помоћ, али узалуд – све је окончано тако што је министар Љајић упознат “са чињеницом да све мањинске заједнице имају матичну земљу од које добијају материјалну, техничку, па и кадровску помоћ, да је Буњевцима матична држава некада била Југославија, а сада Србија. Како остале мањинске заједнице имају подршку матичне земље, а Буњевци не, тешко је говорити о равноправности”. Тешко, дабоме, али је још теже схватити због чега буњевачка мањинска заједница, ако се већ њено деловање финансира и из “буџета аутономне покрајине”, ту Покрајину не сматра “матичном земљом”;

ђ. Уза сву ту причу о “матичности”, староседелаштву и “домаћинству”, поменутим “Буњевачком новинама” – за њима и Звонку – учиниће се корисним да у игру уведу некакве документе који су “велика срамота и споменик недемократичности револуционарне комунистичке прошле власти и свих оних апаратчика који су све тако марно спроводили” не би ли се порадило на “анационализацији Буњеваца и Шокаца”, што је довело до тога да је “у младима сазрео утисак да није битно да ли си Буњевац… За разлику од Срба и Мађара, који су своју прошлост истраживали до далеких времена, родољубиво се према њој односили, искрено подржани чак и од сопственог клира, поједини буњевачки прваци, ломили су ногу том нашем асталу за којим смо кадгод светковали. Сад се они, који се с нама ни близу нису могли мирити кадгод, диче нашим старим јунацима и успесима, именујући их својим, а ми се обезличујемо до нивоа фолклора. Истини за вољу, тако умањен наталитет је и међу Србима староседеоцима и Мађарима, али се њихов број сразмерно не умањује због досељавања са југа и из Баната. Највећи проблем је што деца из мешаних бракова, због ‘небитности’ буњевачке гране, у свом кућном васпитању, своју децу одгајају у духу веће битности духовности, оног другог родитеља. Да друга наша половина, не добија тако кратковиде инструкције, повела би се за срцем, а оно увек непогрешиво слути кад ће олуја и болест.

Ако би разговора ради претпоставили, да сви наши момци и девојке ступе у мешовите бракове, нас би у следећој генерацији нестало, а велики народи то на својем прираштају не би ни приметили. (Да ли се то односи и на “остале” Србе не зна се јер су и они сврстани у “велике народе” који “то на својем прираштају не би ни приметили”, нарочито због тога што је, “истини за вољу, тако умањен наталитет и међу Србима староседеоцима… али се њихов број не умањује због досељавања са југа и из Баната”. Што се Срби “тање” и преко оних “одсељавајућих” – за ову причицу небитно је – ИП).

Најчвршће тло за сваког Буњевца и Буњевку је да се отворено поноси баш својим генсом, свим својим, а не да наши вајни политичари… изјављују пред светом, како се надају, да у скупштини више неће чути буњевачки језик, па нам се сви смеју, и једним и другим”.

Баш као да се, у условима “револуционарне комунистичке прошле власти” и наследне јој демократске и “апаратчика који су све тако марно спроводили”, србска младеж школовала и у национално биће својих часних предака урастала на знањима која су србску “прошлост… до далеких времена” поштовала и “родољубиво се према њој” односила.

Наставиће се…

Илија Петровић/Васељенска

Бонус видео