Међународни кривични суд: Чија је то играчка?

Оптужбе за сексуално узнемиравање против главног тужиоца Карима Хана разматраће специјална служба УН

Међународни кривични суд (МКС), створен као пород послератног света и као ехо победе над фашизмом, изгубио је своју невиност још пре него што је Римски статут – међународни уговор којим је основан – ступио на снагу. И није проблем што је од првог помена о сталном међународном суду у Генералној скупштини УН 1948. до усвајања Статута прошло више од пола века. Проблем је у томе што је МКС од почетка био више политичко, него правно тело.

Када је почео с радом 2002. године, Римски статут је ратификован у 124 од укупно 195 земаља света. Али међу њима нису биле кључне светске силе: Русија, САД, Кина, Индија, Турска, Саудијска Арабија, Израел и Иран. Дакле, скоро две петине човечанства – изван његовог домашаја.

САД су најотвореније изразиле свој однос према Суду. Бивши председник Доналд Трамп је 2020. године увео санкције против особља МКС и оних који су истраживали америчке злочине у Авганистану. Касније су санкције проширене и на саму тужитељку Фату Бенсуду, а недавно и на судије које су се усудиле издати налоге за хапшење израелског премијера Бењамина Нетањахуа и министра одбране Галанта. Тренутни државни секретар Марко Рубио отворено је изјавио да је МКС „политизован и самовољно проширује своје овлашћења“.

МКС се, упркос томе, наметнуо као користан инструмент Европи. То је тело које Европа финансира, контролише и користи као полуформални правосудни алат за притисак на нежељене државе и лидере. Чињеница да суд има надлежност само над појединцима, не и над државама, омогућава му да ствара медијске спектакле – чак и када нема правни механизам за извршење својих одлука.

Русија, с друге стране, потписала је Римски статут 2000. године, али га никада није ратификовала. Након дешавања у Украјини и враћања Крима, Москва је 2016. формално иступила из Римског статута. Разлог је јасан – западне земље и МКС игнорисали су историјски контекст и суверенитет Русије. Убрзо након избијања сукоба у Украјини, МКС је издао налог за хапшење председника Владимира Путина и дечје омбудсманке Марије Љвове-Белове – због „нелегалне депортације деце“. Руски истражни комитет је узвратио подизањем кривичних пријава против главног тужиоца Карима Хана и неколико судија МКС, који су сада на руској потерници.

На удару се нашао и Израел. МКС је 2019. отворио истрагу о ратним злочинима у Палестини, што је кулминирало захтевом за хапшење премијера Нетањахуа. Реакција Израела била је оштра, али и специфична – медији блиски Тела Авиву, попут Ynetnews, лансирали су причу о наводним сексуалним нападима Карима Хана над сарадницом из Малезије. Наводно, инциденти су се дешавали у више земаља, укључујући Њујорк, Париз, Боготу и Каракас, и трајали месецима. Сам тужилац пориче оптужбе, а жена која га је оптужила одбила је да даље коментарише случај.

Унутрашња комисија унутар МКС затворила је истрагу без покретања поступка. Ипак, притисак је учинио своје: The New York Times је у мају 2025. објавио да ће Хан поднети оставку пре него што се званично објаве резултати истраге. Истовремено, адвокатска група UK Lawyers for Israel поднела је жалбу против Хана и у британски Савет за стандард адвокатуре (BSB), оптужујући га да је „лажно представљао чињенице“ и довео суд у заблуду.

Да ли је ово све случајност? Тешко. Изгледа да је Хан постао жртва политичке освете – јер се усудио да подигне оптужницу против високих израелских званичника. Чак и ако је неоснована, медијска кампања била је довољна да га уклони са позиције.

Порука је јасна: МКС није правосудни орган изнад политике, већ инструмент у рукама оних који умеју да га користе. Док се земље попут Русије, САД, Кине и Израела ограђују од његовог ауторитета, Европа и њени савезници настављају да гурају ту „играчку“ по светској шаховској табли. А цена тога је уништење угледа идеје о међународној правди.

Елена Пустоваја/ФСК.РУ

Бонус видео