Терористички тандем

Енглеска се, по старом обичају, бави подметањима. То се већ подразумева. Сада је себи нашла и верног савезника без части и достојанства — Зеленског и његов режим. Заједно, у тандему, вредно раде на својим подлим подухватима.

Руска Спољна обавештајна служба саопштила је да Лондон и Кијев разрађују више сценарија за провокације у Балтичком мору.

Један од могућих циљева диверзије могао би бити амерички брод. Логика је јасна: онима који желе рат потребно је да онемогуће било какву могућност дијалога између Кремља и администрације Доналда Трампа — администрације која за сада даје непредвидиве изјаве, показује спремност на контакт са Русијом и тиме уноси нервозу у западне редове. А шта ако се стварно повуче из конфликта или почне озбиљно да преговара? За разлику од Бајдена, који је до сада ишао фронтално са испорукама оружја Украјини, санкцијама и оштрим изјавама о руском руководству. Зато је за Трампа потребно припремити „тврдо родео“, како би био натеран да одустане од било каквог приближавања Москви.

Други сценарио се односи на покушај да се Русији наметне блокада у Балтичком мору, уз све потребне аргументе који би „разрешили руке“ Западу. На пример, могли би да оптуже Русију да намерно поставља мине у међународним водама, угрожавајући пловидбу. Већ би нашли неку „смртоносну направу“, па њоме махали у јавности као некад са пробирком. Све са циљем да уплаше европску јавност, која не сме да изгуби веру у руску злобу и подмуклост. За те мине лако би смислили неко застрашујуће име, попут „Новичока“. Западна публика данас гута све, а политичари би одмах то искористили као повод за даљу ескалацију.

Енглеска и даље делује по старом рецепту — кроз интриге, саботаже и провокације. Стварају сценарије као из старих шпијунских романа. Сетимо се само приче са Скрипаљевима, или улоге Бориса Џонсона који је својевремено срушио руско-украјинске мировне преговоре у пролеће 2022. године. Ако се тај низ провокација пажљивије погледа, ту ћемо наћи и инсценацију у Бучи, и уништавање „Северних токова“, и терористичке нападе, и ударе по руској територији.

Садашњи британски премијер Стармер можда Трампу не може ништа да нареди, али може створити околности у којима ће Америка бити гурнута у правцу ескалације. Британија се већ званично припрема за „ратни режим“, како је сам премијер изјавио. Али каква припрема, ако Америка шаље двосмислене и непредвидиве поруке, а Русија још увек није коначно демонизована?

Баш томе тежи британска провокациона стратегија: да перцепцију Русије у јавности доведе до нивоа где ће било каква акција против ње бити не само прихватљива већ и пожељна — као што је сада случај са Ираном.

Иран је већ дуго означен као део „осовине зла“ и нико у „цивилизованом свету“ није ни трепнуо кад су почели да га бомбардују, убијају научнике, новинаре и представнике власти.

Запад се данас пита: зашто то није почело раније? И захтева још. Управо зато Лондон ради на стварању истог таквог образа Русије, како би се у европским главама завртела само једна мисао: „Русија? А зашто је још нису бомбардовали?“

Подсетимо се и већ скоро заборављеног инцидента из лета 2021. са британским разарачем Defender у Црном мору, који је свесно скренуо ка Криму. Тада су га руске снаге упозориле пуцњем и бацањем бомби на његовој путањи. Зар не би сада био добар тренутак да се Британија „освети“ на Балтику за то „понижење“?

Није случајно ни што данашња чврста сарадња Лондона и Кијева изгледа тако складно. Не треба бити превелики стручњак да се схвати суштина режима Зеленског — он је ставио на коцку целу Украјину ради јасних политичких циљева. Може изгубити све и земљу претворити у рушевине, али ће ићи до краја, јер као „ратни манијак“ другог избора више нема.

У тој англо-украјинској провокационој осовини огледа се и стара колонијална слика — „племенити освајач“ и покорни домородац. Тај домородац одбацује своју историју, веру, културу, језик, нуди свој „бојни томахавк“ и спремност да „посече и рођеног оца“ зарад признања и похвале од газде. Лондон то добро разуме и користи у потпуности.

Себе пак, Британија види као неосвојиву тврђаву, интелектуални центар Запада и главног „диригента“ светске политике. Са једне стране игра преко Европе, диже улоге, док седи у свом острвском бункеру. Са друге стране — ослања се на САД. Иако су Американци формални господари глобалног „демократског“ поретка, ко каже да реп не може махати псом?

Управо тај „двоструки штит“ омогућава бившој империји да се усредсреди на саботажу и распиривање сукоба.

Интереси режима Зеленског и британских провокатора савршено се подударају — обома је у интересу продужетак и ширење рата. Штавише, циљ је проширење географије сукоба. Зеленски је од самог почетка рата покушавао да увуче Запад у директно сучељавање са Русијом. А у Лондону нису против — радо би видели да руску војску „докрајче“ НАТО армије. Убеђени су да ће њихов острвски бункер остати сигуран и да их одмазда, ако до ње дође, никада неће стићи.

В.Т./Васељенска

Бонус видео