УБИЛИ МУ ОЦА И БРАТА, ЊЕГА С 30 ГЕЛЕРА ОСТАВИЛИ У ЖИВОТУ! Исповест жртве рата у БиХ којој су с 9 година ПОБИЛИ ПОРОДИЦУ: Оштрио је нож преда мном и рекао…

Блокадери који по свему судећи воде антисрпску кампању чији је главни циљ признање Србије да је у Сребреници почињен геноцид, свесно занемарују стравичне злочине почињене над Србима. Трагична судбина коју је доживео Брано Вучевић само је један од бројних примера тих злочина.

Наиме, ово је прича која се сврстава међу оне најтужније – сведочење о тешкој судбини, дубоким траумама, али и снази људског духа и победи живота. Када му је убијена мајка, имао је свега 9 година. Само три месеца касније, у децембру 1992. године, у селу Бјеловац и његовој околини у стравичном нападу муслиманских снага за само неколико сати убијено је 109 Срба.

У бруталном масакру војника Насера Орића убијен му је отац и рођени брат стар 17 година. Њега су рањеног са 30 гелера у телу оставили у животу, један од војника је извадио нож и кренуо на деветогодишњег дечака са намером да заврши посао, одлуку је променио командант хорде убица и наредио да дечака одведу у логор у коме је под свакодневним батинама, са отвореним ранама, у једном џемперу, са мало кукурузног хлеба и воде провео 56 дана.

Након напуштања логора и доласка у команду српске војске саопштили су му да нема ко да га дочека и да нико од његових није преживео. Од тог тренутка почиње његова борба за наставак живота, школовања, борба за загрљај неког свог.

Гост емисије Црна хроника на Курир телевизији био је Брано Вучетић из Братунца, данас породичан човек, отац једног дечака и Ирашке Вучетић.

Вучетић је се присетио како је изгледало кад су муслимански војнициу упали у кућу у којој се тада налазио са комшиницом Миром, њеном седмомесечном бебом и старцом Достаном.

– Сакрили смо се у поткровљу и трудили се да останемо неприметни. Мира је држала шаку на устима бебе јер је она много плакала. Ипак, пронашли су нас. Ја сам већ, као и Мира био тешко рањен од експлозије бомбе коју су претходно бацили на нашу кућу. Десна стана лица ми је била разваљена и нисам могао да померам вилицу. Један од војника ме је кад ме је угледао зграбио и бацио на кревет. Ја тада имам 9 година – рекао је Вучетић.

А други војник издао је бруталну наредбу:

– Други војник наредио је да се вежемо Мира, ја и бака Достана. Оштрио је нож пред нама и рекао да ће да доврши посао који су започели пре пола сата, сат и да они кољу четничку децу и четнике. Неко ко има девет и по година, ко је рањен и ко је у том тренутку примио преко двадесет гелера у тело, који не може прича…Мислим да је бесмислено говорити да ли је њега требало везати да не би пружао отпор. И госпођа Мира је била рањена и крварила је, а бака Достана има преко шездесет година и више. Ми смо беспомоћни против њих свакако, а камоли са свим тим последицама рањавања.

Ипак, догодила се извесна срећа у несрећи:

– У свој тој конфузији и несрећи имали смо мало среће јер је један од војника наредио да се одвежемо. Рекао је да је он командир те акције и да ће он када дође тренутак одлучивати о нашој судбнини. Да ли ће да нас убије, закоље или шта већ да ради. У том тренутку су нас одвезали. Након што су побили све што се кретало, после пар сати су нас пребацили из те куће у следећу кућу код комшије. У том тренутку кад смо изашли видели смо да су и животиње побијене.

Тада је угледао један од најтежих, најпотреснијих и најтужнијих тренутака у свом животу:

Између те две куће био је један воћњак. У њему сам видео свог брата. Седео је непомичан. Био је мртав, али у том тренутку нисам знао да ли жив. Надао сам се све време након тога да је можда жив. Имао је 17 година.

Курир.рс

Бонус видео