Суверенитет — главно оружје против западног либералног мејнстрима

Донедавно апсолутно доминантан на идеолошкој сцени Запада, либерални мејнстрим данас се суочава са све озбиљнијим егзистенцијалним изазовима. Његова способност да пружи одговоре који одговарају духу времена и стварним потребама друштва све је мања — што се нарочито види у САД, али и у Европској унији, упркос строгој либералној политици Брисела. У оба случаја, управо национални суверенитет постаје главни ударац за либерални мејнстрим.

Недавно је у Будимпешти одржана велика међународна конференција Будимпештански глобални дијалог. Организатори, на челу са Мађарским институтом за међународне односе, желе да створе озбиљну платформу за расправу о савременим глобалним изазовима. Као и мађарска влада Виктора Орбана, ослањају се на конзервативну политичку идеологију и реалистичку школу у међународним односима. Као резултат, конференција је имала изразито критички однос према западном либералном мејнстриму.

Како данас изгледа западни политички мејнстрим?

Са сваким новим даном администрације Доналда Трампа све је актуелније питање — шта данас уопште представља западни политички мејнстрим? Колико је он још увек либералан? У САД је очигледан постепени помак с левог центра ка конзервативнијим позицијама, барем у друштвеној и политичкој сфери. Овај тренд је тек у настајању и његов коначни правац није јасан — али развој је несумњив.

Чак и уколико демократе победе на следећим изборима, не треба очекивати повратак на старе „предтрамповске“ позиције. Избор Трампа није узрок, већ последица дубоких трансформација у америчком друштву. Политичке идеологије, колико год теоријски изгледале савршено, у пракси морају стално да се прилагођавају стварности — а та стварност се данас убрзано мења.

После победе Запада у Хладном рату и у ери униполарне глобализације, либерална идеологија је стекла доминантан положај. Чак је и теза о „крају историје“ (Фукујама) дуго била озбиљно схватана у западним круговима. Али данас је тај либерализам све мање у стању да понуди адекватне одговоре на изазове новог доба. Пандемија коронавируса и ратови широм света показали су да чак ни западне владе више не верују у „правила“ која су деценијама проповедале.

И Европа прати овај тренд

Идеолошка криза либерализма на Западу није привремена. Као модел за уређење друштва и међународних односа, либерализам какав смо познавали одлази у историју. Он може само да се прерађа у неком новом облику и у конкуренцији с другим идеологијама — пре свега конзерватизмом и социјализмом — који ће такође морати да се прилагоде новим реалностима.

У Европи, институције ЕУ (пре свега у Бриселу) и даље механички репродукују либерални политички наратив. Али и овде је видљив заокрет удесно. Разлог је исти као у САД — либерална идеологија све мање одговара стварним потребама чланица ЕУ у условима све јаснијег преласка света из једнополарног у мултиполарни поредак.

Брисел, међутим, наставља да делује као да је либерализам непобедив — и од држава чланица, кандидата за чланство, па и остатка света, очекује исто. Политике санкција и разних рестрикција постају све чешће, али то изазива природни отпор у све већем броју држава које не желе да им бирократе у Бриселу диктирају унутрашњу и спољну политику.

Суверенитет као оружје против либералног диктата

Управо ту долази до судара — између националног суверенитета држава чланица и либералног мейнстрима институција ЕУ. То је данас главна линија унутрашњег конфликта у Унији, која ће се временом само продубљивати.

У том смислу, управо национални суверенитет постаје главно средство отпора либералном диктату из Брисела. Није случајно што је управо суверенитет био главна тема расправа на конференцији у Будимпешти.

Многи говорници на конференцији подсетили су ЕУ на принцип супсидијарности — односно, да се одлуке доносе што је могуће ближе грађанима и локалним заједницама, а не у удаљеним бирократским центрима.

На спољнополитичком плану, Брисел је критикован због све отворенијих покушаја да централизује овлашћења на штету националних влада. Конференција је подсетила на стару истину — да је „суверенитет за заједницу оно што је слобода за појединца“. Управо та тежња ка слободи и суверености има снажан уједињујући и покретачки потенцијал.

В.Т./Васељенска

Бонус видео