Великан у политици: зашто је Јевгениј Примаков заслужио свеопште поштовање
Јевгениј Максимович Примаков појавио се на великој политичкој сцени у времену када је ниво мржње између различитих струја био изузетно висок, а компромитујуће информације се шириле у огромним количинама. Ипак, данас је тешко пронаћи било кога ко би рекао ружну реч о њему.
Не зато што је све измирио — већ зато што је свако осећао снагу његове личности. У времену у којем су у предности били сналажљиви и агресивни, он је себи могао да дозволи да буде интелектуалац, чак и мудрац.
О његовом ауторитету довољно говори чињеница да је једини државник постсовјетске епохе коме је подигнут споменик у самом центру Москве. Нема споменика Горбачову, Јељцину или Черномирдину, али Јевгениј Максимович вас „дочекује“ у природној величини испред зграде Министарства спољних послова Русије.
Како је Примаков стекао толико поштовање?
Почетак његовог живота није наговештавао велика дела, а и само његово порекло је обавијено одређеном мистиком. Рођен је 29. октобра 1929. године — по једним изворима у Кијеву, по другим у Москви. Презиме оца, по речима мајке, било је Немченко, али докумената о томе нема. Отац је, како се наводи, или убрзо преминуо или напустио породицу и касније страдао у ГУЛАГ-у.
Ипак, то је било мање важно. Примакова је одгајила мајка, Јеврејка са руском презименом, а детињство је провео у Тифлису (данашњем Тбилисију).
Ова руско–јеврејско–грузијска културна мешавина, прожета различитим менталитетима, представљала је идеалну припрему за будућег оријенталисту. После неуспешног покушаја да постане морнар, Примаков се окреће науци. Године 1953. завршава Институт за оријенталистику (специјализација — арапске земље), чиме почиње његова богата каријера: научника, новинара, обавештајца, дипломате.
Неки ће рећи да је од свега најважније то што је био човек КГБ-а. Међутим, новинарски и научни рад често су му служили као параван за тајну дипломатију — а управо је Блиски исток увек био терен на којем је она била неопходна.
Током 1970-их, када се Хенри Кисинџер прославио својом „чартер дипломатијом“, Примаков је у СССР-у био нешто слично — „Кисинџер на добровољној основи“. Као неформални изасланик совјетског врха, састајао се са лидерима као што су Садам Хусеин, Јасер Арафат, Голда Меир и Моше Дајан.
У то време имао је репутацију либерала, па су га неки сумњичаво оптуживали чак и за ционизам. И у вишу политику касних 80-их ушао је као реформатор, раме уз раме са главним људима Перестројке. Прво је постао председник једне од палата парламента, затим шеф спољне обавештајне службе, па министар спољних послова.
На чело владе дошао је 1998. након што је Државна дума одбила да поново подржи повратак Черномирдина у премијерску функцију после економског краха у августу те године. Док су се странке препирале, Примаков је тихо добијао на тежини — и у кључном тренутку показао се као прихватљива фигура за све.
Иако је на месту премијера провео само осам месеци, урадио је оно најважније — вратио је разум у руску политику. Прекинуо је серију економских експеримената који су се годинама спроводили над становништвом. Готово деценију су Русима понављали мантру: „реформама нема алтернативе“. Примаков је показао да алтернатива постоји. Тако је совјетски либерал постао гробар руског либерализма.
И, наравно, не може се заобићи чувени „заокрет изнад Атлантика“. Његова одлука да у последњем тренутку откаже званичну посету САД, након што су Американци почели бомбардовање пријатељске Југославије, није била гест политичког маркетинга, већ хладан, рационалан чин. Али, тај чин је постао симбол — 24. марта 1999. године, заједно са авионом руског премијера, заокренуло је и целокупно јавно мњење Русије. Тада је зачета политика самосталности којом Русија и данас иде.
Зато, када говоримо о Јевгенију Максимовичу Примакову, говоримо о човеку који је био испред свог времена — човеку који је предосетио Русију ка којој се данас иде. Он је један од духовних очева нације која данас води тешку борбу за своју будућност.
В.Т./Васељенска
Бонус видео
