Просек српског образовања ‘јака двојка’: Како нам деца плаћају цену западних реформи?

Српски образовни систем годинама покушава да се реформише по моделима западних држава, увођењем „нових метода“, „стандардизованих тестова“, „оцењивања по компетенцијама“, и сличних термина преузетих из бриселске бирократије. Резултат тог покушаја да се традиционални систем претвори у механички и „мерљив“ модел, видимо данас – у статистикама знања генерација које се школовале у тим околностима.

Недавни резултати мале матуре, одржане 23, 24. и 25. јуна, јасно указују на озбиљне проблеме. Иако је остварен благи напредак у односу на прошлу годину, осмаци су на тесту из српског језика освојили у просеку 11,61 бод, а из математике 11,63, што наставници оцењују као „јаку двојку“ по школској скали.

Званично, испит је полагало 63.885 ученика, а осим српског и математике, ученици су полагали и један предмет по избору – из хемије, физике, биологије, географије или историје. Просечни поени по предметима били су: хемија – 15,87, физика – 15,77, историја – 14,02, биологија – 13,89, географија – 13,01.

Из Министарства просвете наводе да је „остварен континуитет знања“ и да су резултати „унапређени у односу на претходне године“, али је реалност далеко суморнија. Како указује Мирјана Гашић, професорка српског језика и представница Уније синдиката просветних радника, знање ученика је на нивоу који не одговара улагањима у систем, нити труду просветара. Она истиче да се на тесту траже базична знања, читање с разумевањем и повезивање наученог, а остварених 11,61 бод представља снажан аларм да се нешто мора мењати.

Према њеним речима, један од главних узрока је учење „за оцену“, а не за знање. Наставни програми су претрпани, класе су пребројне, а систем не подстиче критичко мишљење, већ репродукцију. Она предлаже укидање закључних оцена у корист просечних бодова као мерила успеха, као и смањење броја ученика у одељењима са 28 на 20, што би омогућило индивидуалнији рад и бољу дидактичку контролу.

Ове године је тест из српског био квалитетан, тражио је размишљање, али ученици нису могли да пруже одговор на тај захтев. То показује да је проблем дубљи, није само у тежини теста, већ у моделу учења који је већ годинама у функцији формалности, а не суштине.

Иста слика је и у математици. Према речима Александра Липковског, универзитетског професора и бившег председника Националног просветног савета, просек од 11 бодова на тесту је „премало за генерацијски ниво“. Он сматра да су задаци били сувише лаки, али да су и такви били „тежак залогај“ за већину. По њему, просечна оцена на тесту мора да одговара нивоу питања са средњег степена тежине, али ако генерација не може ни то да постигне – онда је очигледно да нешто озбиљно није у реду.

И на крају, мала матура није само средство за упис у средње школе. Она је огледало образовног система. Креатори образовних политика морају се запитати, у каквом смо стању када је знање генерација тек на нивоу „јаке двојке“?

Знање мора да постане један од кључних критеријума за побољшање услова рада и плата у просвети. Просветни радници су ти који носе највећи терет система, и док год се њихов рад не вреднује по резултатима које остварују у знању ученика – било позитивним, било алармантним, бићемо у зачараном кругу.

Систем који се не ослања на стварно знање, већ на бирократске форме и политичке експерименте, не може да произведе ништа друго до просек који никога не задовољава. Србији је потребан заокрет ка просвети која заиста образује, ка платама које мотивишу знање, и ка школи која поново постаје темељ друштва.

Софија Марић / Васељенска