Немачка у дилу с Талибанима: Европа пред огледалом сопственог распада

Док Европска унија наставља да корача путем институционалне самозаблуде, Немачка, као наводни носилац „вредносне политике“ и „европских принципа“, сада отворено разматра договор са талибанским режимом у Кабулу како би депортовала авганистанске мигранте назад у земљу из које је до јуче евакуисала своје последње сараднике у страху од „фундаменталистичке диктатуре“.

О чему се овде заправо ради?

Није реч о реформи, а посебно не о политици. Овде је реч о паничном маневру једне дубоко ослабљене државе, која више не управља ни сопственим улицама, а камоли границама. Немачка, некадашњи симбол поретка и закона, сада моли талибане, исти онај покрет који су Вашингтон и НАТО годинама проглашавали за непријатеља човечанства – да помогну у „решавању проблема“ који је Берлин сам створио.

Ово није „прагматизам“, како ће вам рећи чиновници ЕУ, већ признање капитулације. Капитулације пред хаосом који је сама изазвала, од рушења Блиског истока под изговором „демократизације“, до политике отворених граница које је сада немогуће затворити.

Сада, док улицама немачких градова харају групе које више нико не контролише, једини одговор Берлина је, договор са талибанима. Не зарад мира, већ зарад административне потребе да се бар формално „нешто врати“.

Али питање није шта Немачка добија овим договором, већ шта губи. Са сваким уступком једном режиму који симболише све оно што је Запад наводно хтео да искорени, Немачка губи последње остатке моралне позиције. Али што је још важније – Европа губи сваки осећај самопоштовања.

Овај тренутак није инцидент већ симптом. Доказ да је европски либерални експеримент доживео фијаско. Оно што је почело као хуманитарна отвореност, завршило се у догађају у коме водећа европска сила тражи спас у договору са истим оним „варварима“ којима је до јуче објављивала рат.

Европа данас не преговара с Талибанима зато што је јака, већ зато што више нема избора. И то је можда најтачнија дијагноза онога у шта се претворио пројекат ЕУ. Не у заједницу вредности. Већ у збир институционалног страха, глобалистичке хипокризије и политичког кукавичлука.

Никола Вуксановић / Васељенска