„Глас блокаде“ – под фирмом студентског бунта, педерско-либерална манифестација идеолошког прекодирања младих

Часопис „Глас блокаде“, који се самопроглашава за званични гласник студената Филозофског факултета, открива нам да иза флоскуле о „блоку ради борбе за студената“ стоји нешто сасвим друго, односно агресивна промоција идеолошког пакета који долази директно из кухиње бриселске и вашингтонске агенде,  ЛГБТ+ активизам, квир фетишизација, разарање традиционалних вредности и деконструкција пола као биолошке категорије.

Часопис број 26, издат 6. јуна 2025, са великим натписом „Месец поноса“, и прецртаним „хетеросексуалаца“, недвосмислено сведочи о томе шта се заправо блокира, а то није систем како они покушавају да представе своју борбу, већ умови младих. Док нам пласирају тезу „наша деца“ а Србија се бори на ивици грађанског рата, део „елите у настајању“ , односно та „будућност Србије“ своју енергију усмерава на сексуалну естетику перверзије, обожавање Tom of Finland-а, и прозападне наративе о „угроженој ЛГБТ заједници“ у једној од најтолерантнијих држава региона.

Јер није случајно да се у сред „студентског гласила“ налази „Педерска страна“,  трајни сегмент часописа посвећен искључиво питањима сексуалности, ЛГБТ симболике и културне субверзије. Да читава слика буде још гора, овај манифест „поноса“ делом је написан тако што су коришћени хрватски термини у српском језику, а читава борба за ЛГБТ права је изједначена са „пркосом“ и „отпором“, јер како аутори објашњавају – „понос је политички чин“.

Политички, свакако јесте, али не студентски, нити национално освешћен, већ дубоко усађен у глобалистичку агенду која преко невладиних организација, фондова попут Сорошевих, Амнести интернешнал, УСАИД-а и низа бриселских структура, гради нову генерацију „прогресивних борца“ за свет без пола, граница, традиције и породице. И то долазимо до ситуација када је јасно да овде нема ни говора о спонтаном покрету студената, већ је у питању модел увоза „идентитетских борби“ које се пажљиво калкулишу у стратегијама културног рата, и које се пласирају преко факултета, НВО сектора и медија.

Зашто је то битно? Зато што у оваквом дискурсу студент више није субјекат борбе за правду, већ објекат идеолошког обликавања. Преко квир-фразеологије, сексуалне симболике и ироничног исмевања породичних вредности, уз мимове о „пуссијању у тишини“, студентска заједница се гура у нови систем вредности у коме је само једно непожељно – бити нормалан, бити хетеро, волети породицу и своју традицију, или државу!

А та традиција, подсетимо, није ничији хир, већ  темељ једног друштва. Све ово је, драги читаоци, културолошка операција прекодирања нове генерације. И док ми спавамо, она је већ увелико у току.

Милутин Недељковић / Васељенска