„Пленуми“ у статуту фондације ректора Ђокића: Универзитет као полигон за политичку припрему и блокадну инфраструктуру

У званичном документу фондације „Академски дипломатски клуб“, коју је фебруара 2024. основао ректор Универзитета у Београду Владан Ђокић, појављује се израз који се ретко среће у институционалној документацији у Србији, реч је о термину пленум. Управо та реч стоји у члану 7, став 4, као део формулације: „пленумском реализацијом циљева“. Оваква терминолошка конструкција није случајна, јер представља први случај да се реч пленум користи у статуту једне фондације блиско повезане са Универзитетом у Београду, и то од стране самог ректора за кога се са разлогом сумња да је један од главних организатора и студентских пленума и свега онога што је из тога произишло.

У склопу блокада универзитета пленуми су постали главни облик организовања и доношења одлука. Они нису званична тела, немају правни оквир, нити институционални легитимитет, али делују као затворене групе које, иза леђа студентске већине, доносе кључне одлуке, о блокадама факултета, саобраћајница, па чак и инфраструктурних објеката од државног значаја.

Управо интересантно је да је ректор Ђокић, према доступним информацијама, лично осмислио концепт „пленума“ у оквиру фондације коју је основао.

Фондација „Академски дипломатски клуб“, иако постоји више од годину дана, радила је потпуно тихо, без јавних извештаја, медијских наступа или транспарентности. Њен Управни одбор сачињавају управо најближи сарадници ректора Ђокића, проректор за међународну сарадњу Небојша Бојовић и проректор за науку Владимир Цветковић. То су исти људи који су виђени у Ријеци на приватним ручковима и састанцима са представницима студентских блокада, и исти они који су пре неколико дана заједно уживали са тужиоцем који води случај Надстрешница. Посебно је интересантно што је Бојовић као потенцијални кључни сведок изузет из случаја Надстрешница, и у међувремену постао један од главних организатора блокада.

Уколико се ови подаци повежу, добија се прилично јасна слика: званичници Универзитета не само да подржавају студентске протесте, већ активно учествују у стварању модела организације који се касније примењује у протестним активностима.

Додатну тежину свему даје и чињеница да је управо ректор Ђокић у студентским круговима означен као потенцијални кандидат за председника Србије, фигура која наводно ужива симпатије младих и коју неке групе већ представљају као алтернативу постојећој власти. Ако се то повеже са фондацијом која делује ван јавности, са терминологијом преузетом из протестних модела, и са директним учешћем званичника у протестним структурама, добија се много више од академског ангажмана. То је припрема терена за нешто веће, организованије и политички далеко амбициозније.

Васељенска