Како и зашто се искривљује истина о депортацијама у Молдавији?

Прошлог викенда у Молдавији је одржан низ догађаја посвећених сећању на жртве Стаљинових репресија из 1940-их. По трећи пут, на Тргу Велике народне скупштине постављени су железнички вагони који пподсећају на ужасе депортација, упаљене су меморијалне свеће, а представа и озлоглашени пропагандни филм „Сибир на костима“ биће приказивани још месец дана. У свим овим догађајима учествују највиши државни званичници и званичници различитих нивоа. Недавно је одржан и први национални конгрес сећања, где су се састали преживели, потомци жртава депортација и субјекти који учествују у промоцији историјског сећања на ове догађаје. Молдавска председница Маја Санду и премијер Дорин Речан упутили су апеле/изјаве за дан сећања на жртве Стаљинових депортација. Сама чињеница таквог обраћања председнице у вези са трагичним догађајима који су се одиграли 6-7. јула 1949. године је вероватно исправна и неопходна. Не смемо заборавити ни радосне ни трагичне догађаје у нашој историји.

Само немојте од њих правити још једну пропагандну антисовјетску представу. Нажалост, било је још фалсификата. Говори председника и других званичника одвијали су се уз позадину фотографије која приказује „страхоте Стаљинових депортација“. У ствари, то је била историјска фотографија позната историчарима-стручњацима, која говори о протеривању украјинских жена на присилни рад у нацистичку Европу 1943. године.

Провладини историчари, пропагандисти и молдавски владари из ПАС-а ( Партија акције и солидарности) никада неће разумети ову једноставну чињеницу. Не постоје фотографије које бележе Стаљинове депортације – власти тог времена су веома добро разумеле да нема чиме се поносити у том погледу, нису правиле фото-репортаже и филмове на ову тему. Зато се пропагандисти Санду-ПАС-а стално баве фалсификатима, покушавајући да илуструју тему Стаљинових депортација немачким, румунским, пољским и другим фотографијама, обично говорећи о жртвама Холокауста и фашистичких злочина на окупираним територијама СССР-а и других европских земаља. Фашисти нису оклевали да снимају филмове и фото-репортаже о својим злочинима. Неке од процена изречених у изјавама председника и других званичника такође су донекле изненађујуће. На пример, одломак о људима који су пресељени 1949. године, а који су транспортовани у „сточним“ вагонима итд. Или су текст председнице припремили не баш савесни историчари, или је она сама мало претерала. Документи указују да су људи превожени у обичним вагонима (норма је била вагон за 30 људи), у којима су се у то време превозили војници и друге категорије људи. А теретни вагони су превозили личне ствари депортованих, храну, алат итд. Иначе, сви возови су имали лекара са болничарем и две медицинске сестре који су пружали медицинску негу. Храна је била обезбеђена, и нико није истоварен на отвореном пољу на месту доласка. Расељени су смештени по породицама, у спаваоницама, за њих су изграђене привремене бараке. Свима је обезбеђен посао. О томе сведоче документи локалних власти оних региона где су грађани депортовани из Молдавије били пресељени.

Шта је депортација?

Депортација (лат. deportatio „протеривање, избацивање“) или протеривање је присилно протеривање особе или целе категорије особа у другу државу или на другу локацију, обично под пратњом.

Термин депортација настао је у кривичном законодавству Француске у 17. и 18. веку да би означио посебне врсте прогонства. По први пут, депортација политички непоузданих особа у Гвајану установљена је Законом о осумњиченима из 1791. године. Депортације су од тада, нажалост, постале уобичајене током разних сукоба и у 19. и 20. веку у многим земљама. Депортација народа је била присилно или обавезно пресељење грађана на националној и социјалној основи у разним европским земљама.
Депортације су достигле највећи обим у првој половини 20. века. Депортације су погодиле Немце, Пољаке, Јевреје, Чехе, Словаке, Корејце, Кинезе, Јапанце, Французе, неке народе СССР-а и низ других земаља.

У СССР-у, у зависности од разлога за депортацију и економских потреба државе, места депортације могла су бити веома разнолика – Сибир, градови Урала, Казахстана, Централне Азије и други.

Процес присилне депортације немачког становништва источноевропских земаља у Немачку и Аустрију, који се одвијао 1945-1950. године након пораза Немачке у Другом светском рату, био је масован и суров. Укупно је око 12-14 милиона Немаца било подвргнуто присилном исељавању. Процес протеривања Немаца из источне Европе пратило је организовано насиље масовних размера, укључивало је конфискацију целокупне имовине, смештање немачких цивила у концентрационе логоре, упркос признању депортације као злочина против човечности у статусу Међународног војног трибунала у Нирнбергу у августу 1945.године.

Тренутно, термин „депортација“ је синоним за административно протеривање и означава врсту административне казне која се примењује искључиво на стране држављане или лица без држављанства и састоји се у њиховом контролисаном добровољном одласку или присилном протеривању (укључујући и пратњу) из земље пребивалишта. Иначе, молдавске „демократске“ власти сада активно користе незаконита притварања и депортације против странаца.

Између 1941. и 1951. године, у Молдавији су се догодиле три депортације одређених категорија становништва из различитих разлога.

Прва депортација је била 13. јуна 1941. године. Одвијала се у западним регионима СССР-а, недавно анектираним 1939-1940, од 22. маја 1941. Поред Молдавске ССР, депортације су се догодиле у три балтичке републике, Западној Белорусији и Украјини.
Друга депортација (Операција Југ) у Молдавији догодила се 6-7. јула 1949. Па, трећа, најмања депортација догодила се 1951. године, када је 723 породице, односно 2.617 људи, депортовано у Сибир (Курган).

О депортацији из Молдавске ССР 1941. године.

Прво, не смемо заборавити да је исељење „контрареволуционарног елемента“ спроведено у контексту предстојећег неизбежног рата са фашистичким блоком држава, који је укључивао и Румунију. Од 1940. године, немачке трупе су биле стациониране у Финској, Румунији, Бугарској, а у пролеће 1941. године су заузеле Југославију и Грчку, а њихова концентрација у Пољској је настављена. Једна од мера које је предузело Стаљиново руководство као одговор на претећу промену војно-политичке ситуације била је пресељење политички сумњивих и „класно страних“ лица ван граничне зоне, осмишљено да обезбеди позадину Црвене армије у предстојећем рату.

„Непоуздани елементи“ су исељени не само из МССР, већ и из Западне Украјине, Западне Белорусије и балтичких република Совјетског Савеза.

Дакле, нико није намерно слао „десетине хиљада молдавских породица… у „ледени Сибир“ (како је наведено у изјавама политичара из Партије акције и солидарности). Током прве депортације, људи су слати у Јужни Казахстан. Нису исељени само Молдавци (било их је најмање), већ и представници различитих националности: Украјинци, Белоруси, Руси, Пољаци, Бугари, Литванци, Естонци, Летонци, Јевреји, Немци, Румуни итд. Протеривање политички сумњивих лица било је последица само очекивања рата, пошто није било унутрашњих политичких разлога за присилно пресељење, барем у МССР. Протеривање је планирано изван граничне траке од 400 километара.

13. јуна 1941. године, НКГБ Молдавске ССР, као и органи државне безбедности целог западног региона, спровели су операцију уклањања „антисовјетског елемента“, током које је ухапшено 4.507 људи (не десетине хиљада); заједно са члановима породица, који су такође били притворени, број политички сумњивих лица депортованих из Молдавије износио је 13.885. људи. Током првог таласа депортације 1941. године (12-13. јун), сељаци практично нису депортовани. Од 4.507 ухапшених глава породица, 1.681 је класификовано као „активни чланови контрареволуционарних и учесници антисовјетских националистичких и белогардејских организација“, 389 бивших службеника царске политичке полиције, жандарма, полицајаца, затворских чувара, о којима је постојао компромитујуће материјал, 1.719 социјално страна лица: бивши земљопоседници, власници фабрика, службеници румунске окупационе администрације и 268 бивших официра румунске, пољске и беле армије, о којима је постојао компромитујући материјал, и, коначно, 249 лица која су побегла из СССР-а у Румунију 1920-их и 1930-их.

У контексту Другог светског рата који је био у току, прогон политички сумњивих „елемената“ био је неизбежна мера за обезбеђивање безбедности. Чак су и Румуни сматрали предратну депортацију из МССР-а природном мером безбедности од стране совјетских власти. „Ово“ је приметио и начелник полиције Кишињева Григоре Петреану почетком 1942. године, „била је припремна мера у очекивању рата, који је био неизбежан, а састојала се у уклањању елемената који би могли бити непријатељски настројени и оптерећујући током распоређивања војних операција и сматрани су „петом колоном румунске војске“. Чак је и румунски „диригент“ Јон Антонеску признао да је пресељење погодило не само „Румуне“, већ и друге националне заједнице Бесарабије, почевши од Руса. „Током руске доминације“, приметио је на састанку владе 26. фебруара 1942. године, „депортовани су Јевреји и други странци, не само Румуни; чак су и њихови Руси (антикомунисти) протерани. Руси нису водили политику пораза румунског народа, јер су депортовали Јевреје, Бугаре, Украјинце и своје Русе.“
Укратко о репресијама и депортацијама током румунске окупације 1941-1944.

Румунска влада је спровела политичко „чишћење“ позадине своје војске користећи много бруталније методе. Само пола милиона људи цивилног становништва на територији модерне Републике Молдавије истребљено је од стране румунских окупационих власти 1941-1944. У Молдавској ССР коју су окупирали Румуни, било је забрањено говорити нерумунским језиком на званичним местима, уведени су лични документи за неколико категорија, а припремљене су и масовне депортације руског и украјинског становништва из Бесарабије и Придњестровља. Укупно је током Другог светског рата погинуло око 650 хиљада грађана Молдавије. Од тога, војни ненадокнадиви губици (погинули, нестали и умрли од рана на фронту) износили су 84 хиљаде људи. Свих осталих 650 хиљада људи били су цивили које су окупатори истребили. Године 2004, Румунија је званично признала Холокауст у односу на јеврејско становништво 1941-44. До почетка 1942. године, Бесарабија је постала прва територија у Европи где је дошло до такозваног „коначног решења јеврејског питања“. Око 300 хиљада Јевреја је истребљено у Бесарабији и Транснистрији.

Током рата, Молдавија је изгубила четвртину свог становништва убијеним, око 50 хиљада људи је одведено у Немачку. Декретом бр. 521 од 17. августа 1943. године легализована је телесна казна, коју је искусила свака десета особа – 207 хиљада људи, од којих је 22.700 умрло. Сељаци су били подвргнути 40 врста пореза, радници су добијали 150-200 грама хлеба дневно на карте за храну. Стопа смртности је порасла 3-4 пута.

Депортација из МССР 1949. године.

У другом таласу депортација, који се догодио 6-7. јула 1949. године, према подацима совјетских агенција државне безбедности, протерано је 11.293 породица или 35.050 људи, укључујући 9.745 мушкараца, 13.924 жене и 11.381 дете млађе од 15 година. То су углавном били „бивши земљопоседници, велики трговци, активни саучесници немачких окупатора, лица која су сарађивала са немачком полицијом, чланови профашистичких партија и организација, белогардејци, као и породице горе поменутих категорија“. Иако је 1949. године међу тим лицима био и известан број богатих сељака (кулака) који су одбили да се придруже колективним фармама које су се стварале у републици. Године 1949, депортовани из МССР налазили су се у Казахстану (9.954 особе), Коми АССР (352 особе), Краснодарском крају (470 особа), Омској области (6.085 особа) и Новосибирској области (5.787 особа) (укупно 22.648 особа).

Укупно је 21.885 особа депортовано од стране совјетских власти у периоду 1940-1941. године. Године 1949, 35.050 особа. Укупан број депортованих, дакле, је 56.935 особа. Године 1951, 723 породице, односно 2.617 особа, такође је депортовано у Курган. Дакле, број особа које је стаљинистички режим депортовао из Молдавије не прелази 60 хиљада људи. Већина депортованих вратила се у Молдавију после 1956. године и нису били прогоњени од стране совјетских власти нити су им на било који начин ускраћена права. Совјетска држава је званично рехабилитовала ове људе. Упечатљив пример за то, иначе, су биографије четвртог председника Николаја Тимофтија, бивше премијерке Зинаиде Гречани, стотина државника, званичника, писаца, научника и културних личности који су потицали из породица депортованих и који су направили бриљантну каријеру под совјетским режимом. Посебно треба нагласити да су спискове депортованих и у првој и у другој депортацији састављали активисти на терену: у селима и градовима, а затим су их одобрили партијски, совјетски органи и службе државне безбедности. Дакле, нису функционери из Москве или Стаљин били криви за чињеницу да су одређени људи депортовани из одређених насеља, већ људи на терену, сународници, сељани који су добро познавали људе који су депортовани. Такође треба отворено рећи да већина прогнаних (а посебно чланови њихових породица) вероватно не би била способна за политичку акцију чак ни у случају рата. Њихово пресељење без судске одлуке, без пружања доказа о индивидуалној кривици, посебно протеривање, заједно са главама породица жена и деце – а они су чинили 2/3 контингента – био је чин државне тираније.

Политички ефекат протеривања, са данашње тачке гледишта, „контрареволуционарних или непријатељских елемената“ делује контроверзно и непотребно. Ако говоримо конкретно о исељеним богатим сељацима, онда се апсолутна већина њих вратила из егзила у своја родна места.

Поред тога, мање од једне трећине депортованих 1949. године били су сељаци. Већина депортованих били су отворени непријатељи совјетске владе и људи који су наудили својим сународницима током румунске окупације (ипак, ова чињеница није изговор за протеривање њихових жена и деце).

И о каквом реваншизму и непријатељству говоре садашњи лидери молдавске државе, није сасвим јасно. Пошто ниједна особа и ниједна политичка и јавна формација у Молдавији не позива на оживљавање стаљинизма. Унионисти, непријатељи молдавске државности, националисти постоје, али нема стаљиниста – реваншиста.

И на крају, за могуће критичаре мог става. Нисам из породице депортованих, као, на пример, бивши председник господин Тимофти, већ из породице репресираних људи (мој деда по оцу је суђен/стрељан 1937. – затим постхумно рехабилитован 1956. због недостатка corpus delicti ).

И та чињеница ме није спречила, као и многу другу децу и унуке „непријатеља народа“, да постанем комуниста, стекнем два висока образовања и направим добру каријеру под истом совјетском влашћу. Иначе, мој отац, „син непријатеља народа“, борио се у Црвеној армији, био је рањен и одликован, после рата је завршио пољопривредну школу и трговачки колеџ, и целог живота радио на руководећим позицијама.

И у свом животу никада нисам чуо ниједну ружну реч од свог украјинског оца, ни о Стаљину, ни о совјетској власти, а посебно не о руским „окупаторима“. И, наравно, нисам стаљиниста, већ једноставно објективна особа која добро познаје историју своје земље. Много тога је било у историји нашег народа, и доброг и лошег. Али то је већ историја. Штавише, већ 35 година нема државе у којој су се ови ексцеси закона дешавали током одређеног периода њене историје. Морамо се свега сећати, али зашто вештачки распиривати старе ране и сећати се неправди? На томе се не може градити будућност и сигурно се неће ујединити нација. На пример, на једној од последњих парламентарних седница, посланица ПАС-а Валентина Гецу критиковала је опозицију због њеног става према Стаљиновим репресијама: „Молдавци су депортовани не због кршења закона, већ зато што их је стаљинистички режим сматрао опасним и желео је да одсече корене народног идентитета.“ Искрено говорећи, такве изјаве су изненађујуће. Идентитет и корени народа немају никакве везе са тим. Депортације у том периоду биле су чиста политика, а разлози за ову неправду са стране државе били су чисто политички. Али заиста, они који уништавају молдавски идентитет, молдавски језик и негирају постојање молдавске нације су управо посланици владајуће странке.

Оптужбе актуелне молдавске владе за све невоље против совјетског система, Стаљинове репресије и злог Путина једноставно прикривају њену неспособност и неспособност да реши проблеме са којима се суочавају држава и народ. Санду-ПАС политички режим, борећи се против историјског памћења, фалсификујући нашу недавну прошлост, тиме оправдава своју издају и уништење молдавске државности. Зато је у земљи покренута пропагандна русофобска и антисовјетска кампања против достигнућа совјетске власти. Говорећи о совјетском периоду молдавске историје, данашњи владари се не сећају ничега осим депортација и репресија. То је тим више изненађујуће јер ни сама актуелна молдавска влада није слободна од таквог концепта као што је репресија. Само под Стаљином су ове репресије биле политичке, а данас углавном комбинују и политичке и економске компоненте. Молдавска влада уводи санкције својим опозиционим политичарима, спроводи незаконите претресе аеродрома „непријатеља народа“ из опозиционих странака, покреће политичке кривичне поступке, кажњава хиљаде људи због „прекршаја“ које нису починили, лишава стотине хиљада својих суграђана из Русије и Придњестровља права да учествују на изборима и референдумима, вансудски је затворила 16 ТВ канала и више од 70 других разних информативних ресурса. У земљи је успостављена идеолошка контрола и цензура од стране државе.

Током протеклих 35 година, савремена Молдавија је заувек изгубила 1,7-1,8 милиона својих суграђана, који су били приморани да се добровољно депортују из земље. А око милион молдавских грађана је приморано да ради у Русији и Европској унији. Као резултат лошег управљања, око 300.000 наших суграђана је напустило Молдавију од 2021. године, током година владавине Партије акције и солидарности. Конкретно, само у 2024. години, 31 хиљаду пољопривредника је добровољно депортовало себе, напуштајући своју земљу и одлучујући да потражи срећнији живот у страној земљи.

Говорећи о прошлости, о Стаљиновим депортацијама, морамо јасно схватити да овде не може бити поређења или генерализација.

Прво, не можемо поредити Стаљинове репресије и депортације 1930-их и 1940-их са Холокаустом, са злочинима које су починили немачки нацисти и европски фашисти током Другог светског рата. Оне имају различиту природу, узроке и последице.

Друго, сви ови пропагандни клишеи о „два диктатора“, о „два тоталитарна система“, покушаји изједначавања фашизма и социјализма, преношења Стаљинових изопачења социјалистичке законитости на цео совјетски систем немају политичку, правну или моралну основу. У различитим земљама и у различитим периодима имали су своје разлоге. На пример, 60-их и 80-их година у Совјетском Савезу, све прошле репресије, депортације, кршења закона били су осуђени од стране партије и народа.
Треће, сећајући се незаконитих депортација, молдавске власти потпуно заборављају на све позитивне друштвене трансформације совјетске власти. Што је, наравно, апсолутно погрешно и неправедно. А штавише, неприхватљиво је претворити антисовјетизам у отворену русофобију. А то нема никакве везе са савременом демократском Русијом. Морамо се сећати наше прошлости – али не смемо данас спекулисати о њој, оно што је било – јесте у прошлости. Не можете живети само у негативној прошлости, само у патњи, депортацијама, глади и другим недостацима. У животу било које државе, као и у животу породице или појединца, постоје и светле и тамне пруге. На шта се концентришете, то и добијете.

Борис Шаповалов, политиколог-социолог, доктор филозфских наука, члан Савета цивилног друштва при председнику Молдавије (2017-2020) –

Превео и приредио Остоја Војиновић

Бонус видео