БЛОКАДЕРСКИ МОРАЛ! Студенти Правног „који се боре за будућност свих нас“ одбили да помогну тешко оболелом колеги – јер би остали без хране
Студент Правног факултета Универзитета у Београду, К. Г., годинама се бори са најтежим обликом болести, терапија коју прима кошта 520.000 динара на сваке три недеље, средства за то потрена су му одмах.
И док се он бори са нечим што нико његових година не би требало ни да осети, у згради Правног факултета у Београду одвија се другачија борба , она за сендвиче, политичку контролу и новац. Управо ту, у том простору који се назива “Пленум”, предлог да се сав новац прикупљен од блокада усмери на лечење болесног колеге, дочекан је с мржњом, злурадошћу и паранојом.
Иако је било јасно да је помоћ хитна, главни актери Пленума, познати по везама са прозападном опозицијом и НВО сектором, али штанцовању “моралне супериорности”, одбили су да дају све. Уместо тога, гласали су да му се додели 520.000 динара, али без јасног рока и коначне одлуке. Новца имају више него довољно, али очигледно не и савести.
Један од гласнијих учесника, Александар Живојиновић, познатији као Ацкела, активиста близак Демократској странци, тврдио је да је предлог да се сва средства дају болесном студенту, заправо удбашка подметчина. Без имало срама, сугерисао је да иза лечења стоји служба која жели да остави блокадере без пара и то тако што им подмеће хуманитарне активности и болесног колегу. Као против аргумент да се средства издвоје јесте да треба да сачувају за своју студентску странку, а не да их троше на оног који „можда није њихов“.
Подршку му је дала Софија Брајер, повезана с Ротари клубом и ћерка адвоката и председника тог истог клуба. Она је рекла да не треба дати све јер би то ослабило блокаду. Наравно, нигде помена да тај „удар“ значи живот другог човека.
Паралелно с тим, у истом пленуму појављују се гласови који без и трунке ироничности питају, „а шта ћемо јести ако дамо све паре?“, „немојте после да се жалите ако у амфитеатру један нема више хране“, „мора нешто да остане и за нас“.
За неповеровати да они који желе да се боре за бољу будућност свих нас, стављају испред себе као избор- живот младог човека и храну. И по њима – превагнула је ужина.
На све то, када је једна студенткиња предложила да се направи хуманитарна представа, други су рекли да „то може касније“, иако је свима било јасно да касније за К.Г. можда не постоји.
Оно што овај догађај чини не само морално поражавајућим, него и друштвено опасним, јесте механизам. Млади људи који седе у пленуму, изигравају савест нације, деле лекције властима, наступају у медијима као морални барометри, а онда када дођу у прилику да помогну некоме коме је сваки дан борба, одлучују да је важније „не остати без пара“.
И најгоре од свега, изјаву да је донација болесном човеку „операција Удбе“ нико није јавно осудио у првом моменту. Нико од организатора није подигао глас, није затражио извињење. Нису ни објавили позив да се уплате средства. Јер, кад неко треба да умре у тишини, много је лакше ако сви ћуте.
Васељенска
