Чишћење академског ормара

У понедељак 21. јула медији су скромно пренели вест да је Наставно-научно веће Правног факултета Универзитета у Београду донело одлуку о одржавању испитних рокова, од којих ће први почети 9. августа, дан по окончању комбиноване наставе у другом семестру. Седам месеци раније, 23. децембра прошле године, веће факултета је донело одлуку којом се, према саопштењу од 24. децембра 2024. године, доступном на факултетском сајту, одлаже јануарски испитни рок „а по завршетку блокаде факултета биће донета одлука о даљој реализацији наставних и испитних активности”. Да ли је одлука од 23. децембра 2024. године била исправна или погрешна? Или можда нужна услед „више силе” која је тада наступила, како су блокаде тумачили поједини искусни професори права на тој седници? У овом тренутку више није важно. Није важно ни да ли одлука од 21. јула ове године представља крај блокада на једном од наших највећих и најзначајнијих факултета из области друштвених наука или оне ипак опстају вапећи за новом снагом и (измењеним) смислом. Као што је у демократском друштву сваком дозвољено да тумачи устав, тако свако има право да о овим одлукама мисли различито. Пожелимо да нас је тој ноторној демократској истини о праву на различитост и на толеранцију друкчијег мишљења коначно научио период од девет месеци који је за нама.

Понадајмо се да смо макар мало схватили да правна једнакост не значи само једнакост свих грађана пред законом, већ, по правилу, и правну санкцију за његово кршење. Под уставом и законом прописаним условима, то би требало да важи и за носиоце високих јавних функција, а нарочито политичаре, како из власти тако и из опозиције (јер иста је то фела – највише се вербално нападају, али се највише међусобно и штите кад правна одговорност „покуца на врата”). То је још једна ноторна истина о правној држави, којој смо „одшкринули врата” много пута у нашој историји, и Сретењским уставом из 1835. и Милошевићевим уставом из 1990. Ипак, и више него раније, склони смо да се позивамо на „наша”, али да не поштујемо „њихова” људска права. Одговорност се у политичком говору искрзала од употребе, а концепт дужности готово ишчезао у неолибералном поимању правне државе. Време је за „утезање” правне државе, коју је идеологизација људских права на глобалном нивоу довела до апсурда права без санкције и доследне непринципијелности поштовања фундаменталних правних начела.

У оваквом националном, регионалном и глобалном оквиру, појединачна кривица намеће се као колективна, а цивилизацијски правни и етички принципи добијају сасвим нова и изопачена значења. У стању свеприсутног мисаоног и делатног хаоса који ствара општу несигурност и чини да се људи осећају недовољно безбедним, решење је да свако у себи самом, у својој кући, институцији, па и у држави, обави „велико спремање”. Јер сви смо ми „као ормар… велики ормар, натрпан до врха”, којем је потребно „једно добро рашчишћавање” (Елевтериос Елевтеријадис, „Опет из почетка”, Београд 2023).

У том духу бих посматрао и најновију одлуку Већа Правног факултета у Београду. „Ормар се напунио до врха.” Овом одлуком „одшкринута су врата” за нови академски почетак. За једно право и за академску заједницу благотворно академско рашчишћавање. То је учинила „тиха”, али убедљива већина професора. Требало јој је седам месеци да се сабере. Још једном се показало старо животно правило да је после тешког пада и подизање тешко, али неумитно.

У „сређивању академског ормара” неопходно је најпре пронаћи антикварне вредности које треба очистити од прашине. Реч је о академској честитости и интегритету, али и о хијерархији у којој се зна шта је улога професора, доцента и сарадника, а шта студента. Треба „угланцати” надлежне факултетске органе и дати им нови-стари академски сјај. На челу тих тела треба да буду људи који су довољно искусни да буду академски „лојалисти” – одани свом факултету готово колико и својој породици. Ако не тражим превише, можда колико и својој отаџбини. Уосталом, разборити патриотизам некада је био одлика академске елите. Сетимо се речи оснивача и првог декана Медицинског факултета у Београду, који је у позно доба живота посвећеног и науци и народу и даље био спреман да устврди: „Нико не сме остати дужан свом народу.” Академско рашчишћавање нема везе са дезинфекцијом и дезинсекцијом академског простора, па чак ни са нестанком „пленума” који ће или добити у неком тренутку своју законску форму и верификацију или ће ишчезнути да остану запамћени као један историјски инцидент. Оно подразумева прочишћење академског духа затрованог политичко-пропагандним циљевима и повратак непролазним академским и животним вредностима које слави химна „Гаудеамус игитур”. Академска чедност, радост и радозналост треба да буду брана од неретко суморне политичке и животне реалности, а разборити академски патриотизам интелектуални и духовни светионик напретку читавог друштва.

У том „рашчишћавању” студенти су подједнако важни, јер њихово није да слепо слушају све или поједине професоре, него да активно учествују. Спас академске године, која се чинила потпуно изгубљеном, понајвише је њихова заслуга. Оних који су долазили у све већем броју на наставне консултације, али и оних који су блокирали факултет, па су у међувремену научили важне животне лекције. Једна од тих јесте и да је живот проток енергије. Блокада, кад је привремена, макар и нелегална, може бити, донекле, легитимна. Кад прети да постане трајна, она губи сваки смисао, укључујући и енергију првобитне идеје. Јединство професора и студената јесте неопходно, али у стицању и ширењу друштвено корисног знања. У политици то није могуће. Тамо се она изопачава тако да професори више нису професори, а студенти нису студенти.

„Рашчишћавање академског ормара” стога је идентитетско питање за нашу академску заједницу, а шире и за наше друштво. Академска заједница не сме постати политичка управо да би сачувала ауторитет који у односу на политичаре и политику мора да поседује. То је прави смисао аутономије универзитета. С друге стране, политичка власт треба озбиљније да посматра идентитетску вредност националне академске заједнице, а свака опозиција да прихвати да ће остајати на маргинама докле год је антиидентитетска.

Рашчишћавање значи и сабирање људи који су спремни да учествују на овом одговорном задатку, без обзира на партијске, политичке, националне, верске и друге различитости. Тражи се оданост кући, институцији и држави. Ако то коначно не будемо схватили, „одшкринута врата” ће се поново залупити. И опет из почетка. Докле тако?

Проф.др.Владан Петров-*Професор Правног факултета Универзитета у Београду

Политика

Бонус видео