Кад се уједине Вукановић, Мировић и медији Мила Ђукановића – мета је Српска православна црква

Тренутак када је митрополит Методије уручио орден Светог Георгија председнику Србије, преко председника Српске напредне странке Милоша Вучевића, изазвао је праву хистерију у табору оних који годинама не крију презир према Српској православној цркви, институцијама државе Србије и сваком покушају да Срби у Црној Гори сачувају свој идентитет. Орден је, дакле, само окидач. Циљ напада није митрполит Методије,ни Вучић, него цела СПЦ као стуб српског опстанка на тлу које би неки, да могу, за 24 сата очистили од свега што мирише на Светосавље и Србију.

Шта нам све говори списак оних који су запенили након уручења ордена? Међу првима се јавио Здравко Кривокапића, чист британски ђак, који је као прелазни елемент између коначног пада Ђукановића извисио као апсолутно неупотребљив кадар. Затим Небојша Вукановић, човек који никада није пропустио прилику да у сваком свештенику види агента, у владики трговца, коме је својевремено највећи непријатељ био владика Григорије, али не због његовог понашања које је недопустиво једном владици и екуменизма који је основа његове религије, већ због корупције и, како је Вукановић наводио – нелегалних послова којима се бавио, а данас свештеника из истог ешалона, Сашу Петровића – глорификује.

Али није ту крај. У оркестар се укључио и Дејан Мировић, човек који се годинама позивао на националне теме, а сада понавља исте тезе као портали блиски Милу Ђукановићу и приштинским интересима, и још не види ништа спорно да баш за такве медије даје изјаве и шири неистине које су у рангу научне фантастике. Њему, изгледа, највише смета што данас СПЦ и држава Србија делују складно, што нема више унутрашњих сукоба које би политички паразити попут њега експлоатисали. Уместо да брани цркву, он је напада, и то само зато што није он тај који уручује, или можда прима признања.

У синхронизованом нападу прикључује се и вечити „алтернативни играч“, Мирослав Паровић. Фигура која годинама кружи око сваке власти, а нигде се није задржала дуже од једног грант-пројекта. За човека који је у рекордном року стекао имовину коју ретко ко може да објасни, он изненада постаје морална полиција на релацији Београд–Подгорица. Сада, кад више нема врата на која би закуцао да се „ухлеби“, напада и СНС и СПЦ, покушавајући да поврати бар мало политичког кисеоника.

Суштина свих ових напада није орден, ни Методије, није чак ни Вучић. Суштина је мржња према самом постојању српске вертикале у Црној Гори. Митрополит Методије, без обзира што је орден уручио преко Вучевића, симболише континуитет Цркве која није поклекла ни под диктатуром ни под западним притиском. То што није Амфилохије? Наравно да није. И не мора да буде. СПЦ не почива на једном човеку, већ на Завету. А Методије је показао да зна шта тај Завет значи.

Посебно је индикативно што се под рафалном паљбом нашао и Марко Парезановић начелник оперативе државне безбедности,човек који је великим делом заслужан за опстанак српског народа у Црној Гори, посебно у најтежим моментима, што коментатори и сами признају, и очигледно му то не праштају. Интересантно је да се Парезановић трн у оку британских служби већ извесно време, што само по себи говори из чије кухиње долазе и овакви напади.

Зато не чуди што западни таблоиди у који величају блокадерског свештеника Сашу Петровића и дају му националну фреквенцију, истовремено пљују по Методију, Вучићу, Парезановићу и СПЦ. Не чуди што се напади појављују синхронизовано у антисрпским порталима од Подгорице до Тиране, па све до београдских „опозиционих“ кругова. Јер где год српска држава и црква стану раме уз раме, то је већ претња.