СРПСКА УНИФОРМА ПОНИЖЕНА: Лажни “Ветерани” у ставу мирно испод палестинске заставе док потомци зликоваца вређају све за шта се гинуло!
Од почетка блокада широм Србије, поред студената, НВО активиста, и проверено антисрпских кадрова из грађанског сектора, у протестни кордон се упорно убацује једна нова, „запањујућа“ појава – група људи који себе представљају као ратне ветеране, патриоте и чуваре части српског народа. По изгледу, односно униформи коју месецима злоупотребљавају, на први поглед делују као браниоци Косова и Метохије и борци са првих линија из деведесетих. Али по деловању они су све осим борци за Србију и српски народ. Јер часни српски борци никада неће стајати раме уз раме са онима који су годинама газили по томе за шта су наводно ратовали.
Ти исти „ветерани“, данас без икаквог стида марширају заједно са Биљаном Стојковић, Наташом Кандић, активистима који су се својим деловањем изборили да се донесе срамна резолуција о наводном геноциду у Сребреници, који не крију антипатију према српској цркви, култури и националном идентитету.
Њима не сметају транспаренти са поруком „Ово је Санџак “, не сметају им скандирања „Алаху Акбар“ усред Новог Пазара, не смета им што се на прозоре државне установе качи палестинска застава, док са тог истог места грме увреде против Христа и против „српске мајке“. Напротив, ти самозвани ветерани у српским обележјима испод свих сепаратистичких елемената који заокружују државност „Санџака“ стоје у ставу мирно и спремни да нападну српску полицију како би те елементе одбранили.
Али оно што боли више од саме тишине јесте слика коју шаљу тиме што ту униформу коју носе, униформу у којој су убијани најбољи синови Србије, у којој су брањене куће, гробља и светиње, у којој је на Кошарама и Паштрику остало тело, али не и част, данас срамоте тиме што стоје уз оне који су били на страни непријатеља. Данас та иста униформа, уместо да буде симбол отпора, постаје сценографија за лажни мир са онима који су њене носиоце вређали, газили и убијали.
И ништа није трагичније него кад у тој униформи стоји човек, ћути и гледа, док се на државном универзитету у Новом Пазару развија застава Палестине, скандира „Рашка је Санџак“, а са прозора пљуште псовке српској мајци, Христу и Србији. Исти ти урлици, исте те псовке, биле су последње речи које су многи српски војници и цивили чули пре него што су их у Босни, на Косову, у Лапушнику или Глођану зверски убили баш они који данас имају наследнике у овим покретима.
Никола Вуксановић / Васељенска
