Санџачки сепаратизам у новој фази: Испод блокада, иза парола, ниче парадржава

„Санџак“ више није питање регионалне специфичности, већ безбедносни изазов првог реда. Оно што се последњих месеци дешава у Новом Пазару и околним општинама није низ изолованих инцидената, већ убрзана изградња паралелне политичке, културне и идеолошке стварности, усмерене не на суживот, већ на отворену супротстављеност држави Србији.

Док је цела Србија већ месецима опседнута блокадама и студентским перформансима, у Пазару се догодио квалитативни скок. Групе које себе представљају као активисте, цивилно друштво или „грађанску омладину“, успеле су да искористе протестни наратив да у јавни простор убаце потпуно други садржај, националну искључивост, антисрпску реторику и поруке које више не остављају ни трунку сумње да се ради о озбиљној сепаратистичкој структури.

• Вехабије насрнуле на полицију у Новом Пазару: Откривен идентитет нападача

Када се на улици чује: „Видећете како бију Пазарци“, уз паралелно псовање српске мајке и Исусa Христа, то није само вербални ексцес. То је порука да је Србија у тим круговима непријатељ, окупатор, нешто што треба поништити. И док се те поруке шире, исте те групе на интернету деле слике „братства и јединства“, лажне загрљаје са студентима из Београда, као маркетиншку фасаду која треба да умири јавност.

Није тај сценарио ништа ново, већ смо га гледали деведесетих на Косову и Метохији. Паралелне институције, „ненасилан отпор“, културна аутономија, НВО притисак, медијска подршка, страно финансирање и институционално ћутање. Све то већ сада постоји у Санџаку, и не у теорији већ спремно на терену, само у још офанзивнијем облику. У образовним програмима који се већ близу две деценије не везују за државу Србију, а верска вертикала игнорише Београд, осим у буџетском облику, српски симболи се максимално избегавају а „бошњачки“ политичари више разговарају са амбасадама него са Владом Србије.

• Судија у служби хаоса: Мајић јавно подржава насилне блокаде и санџачки сепаратизам

Најопаснији део те конструкције јесте повезаност „грађанских блокада“ са тзв санџачком инфраструктуром. Док једни блокирају у Београду „због корупције“, други у Пазару блокирају државу као концепт. Повезани су људима, ресурсима, наративом и, што је најважније, заједничким циљем. Којег, сасвим је очигледно многи Срби нису ни свесни, јер нема никакве везе са реформама, већ искључимо слабљењу Србије до тачке неутралности, после чега почиње нова фаза, фаза захтева.

Истовремено,на простору Рашке области, као сила која гради балканску зелену трансверзалу, Турска наставља да делује као тиха али упорна сила у позадини. Оно што не може да се пошаље као војна или дипломатска порука, долази у виду фондација, стипендија, медија и верских институција. Рашка област је за Турски посебна зона интереса, својеврстан политички полигон за повезивање Тиране, Приштине и Сарајева, геополитички полигон преко кога Анкара демонстрира утицај.

• Срби из Новог Пазара стрепе од предстојеће ноћи

С друге стране, држава Србија је осуђена на ћутање и повлачење. Или још горе, делимично легитимише та дешавања, кроз неблаговремене, бојажљиве или потпуно изостале реакције институција. Судије деле снимке насиља над полицијом као „грађански чин“. Универзитети издају саопштења у којима се изједначавају нападачи и они који одржавају поредак. Политички кругови који би требало да реагују — калкулишу, броје проценте, страхују од међународне осуде.

Али оно чега се Србија треба плашити није осуда споља, већ распад изнутра.

Ако се нешто не промени у самом наступу државе и ако се оваквим структурама не стане на пут институционално, политички и безбедносно – ускоро ћемо се питати зашто је још један део Србије престао да буде под српском контролом, и зашто нам је поново неко узео земљу, док смо веровали да гледамо студентски перформанс.

Милутин Недељковић / Васељенска