Како и против кога се гради флота нове Османске империје?

Свако јачање Турске је и јачање НАТО блока

У медијима све више се појављују анализе о томе да се Турска спрема да преузме контролу над Црним морем и обезбеди поуздану блокаду источног Средоземља, од својих обала до Либије. Положај Турске у томе олакшава сукоб између Русије и Украјине, који је, по турском мишљењу, фактички неутралисао Црноморску флоту Русије као озбиљну војну силу и лишио је стабилне базе.

[irp]Као и у време Кримског рата у 19. веку, Турска делује у тесној сарадњи с британским „кураторима“ и уз подршку Француза шири своје присуство у региону. Истовремено помаже режиму у Кијеву – што није само војна подршка, већ и логистичка сарадња у циљу прављења алтернативних извозних праваца, заобилазећи Русију, укључујући и стратешки важан извоз урана за француске нуклеарне електране.

Западни партнери Турске желе да усмере османистичке поморске амбиције на подручја где су се раније „опекли“, попут обале Кавказа и Каспијског мора. Још у првим данима СВО (специјалне војне операције) у Украјини, преко русофонских медија лансирана је порука од стране „високог војног званичника Турске“ о могућем затварању Босфора и Дарданела за руске бродове – што је био сигнал да Анкара почиње да мења однос снага у региону.

Улога турских БПЛ-а (Bayraktar TB2) у уништењу крстарице „Москва“, флагмана руске Црноморске флоте, додатно је оснажила мишљење у Турској да сада имају мање конкуренције у Црном мору.

Турска флота: Раст амбиција

[irp]Већ 2020. Турска је потписала уговор са Украјином о изградњи два корвета класе Ada. До 2024. први корвет је изашао на пробне вожње, док је други назван по гетману Ивану Виговском. Корвете класе Ada по карактеристикама превазилазе америчке литоралне бродове типа Freedom, а све је то део дугорочног турског плана изградње модерне флоте.

Ипак, корист од тога неће имати сама Украјина, већ НАТО савез у целини – уз јачање Турске као регионалне силе и слабљење потенцијалног савезника Русије у региону. На тај начин се Украјина користи као ресурс – за технологије, остатке стручних кадрова и за геополитичку експанзију Турске према Каспијском мору.

Стратешки искорак – авианосац, разарач, подморница

На састанку Извршног комитета одбрамбене индустрије (SSİK) у Анкари, почетком 2025. председник Ердоган је најавио почетак изградње националног турског авианосца у оквиру програма MUGEM. Планирано је да носи до 50 летелица (пилотираних и беспилотних), буде дугачак 285 метара, има водоизмештај од 60.000 тона и домет од 10.000 миља.

[irp]Уз авианосац, Турска гради и први разарач ПВО TF-2000, опремљен домаћим вертикалним лансерима, противавионским и противбродским системима, као и нову подморницу класе MILDEN с независним системом за напајање, што јој омогућава да дуже остане под водом без потребе за израњањем.

Такође се граде нови фрегати класе Istanbul, као и судови за логистику и снабдевање на отвореном мору – што показује да Турска планира деловање далеко изван својих обала.

Коме је ова флота претња?

[irp]Иако Турска формално има сарадњу с Русијом (у енергетици, нуклеарној индустрији и туризму), треба имати у виду следеће:

Турска је друга по величини војна сила НАТО-а, и свака модернизација њене морнарице је, у суштини, јачање Алијансе.

Турска флота у све већој мери тежи интервенционом потенцијалу – то нису бродови за одбрану обале, већ за пројекцију моћи.

Анкара има све већу улогу у пантуркистичким пројекцијама утицаја – од Кавказа до Централне Азије, преко Каспијског мора.

[irp]Посебну улогу има у подржавању азербејџанских претензија на Зангезурски коридор, а у дугорочним сценаријима појављују се и алузије на јужни Дагестан.

Овај сценарио није нов. Још деведесетих година, у САД (MIT), разрађиван је план „Олуја над Каспијем“, који подразумева изазивање сукоба у региону, да би се под окриљем НАТО-а распоредиле западне снаге, формално ради „обезбеђивања нафтних поља“ у Азербејџану, Казахстану и Туркменистану, а у пракси ради потпуног геостратешког искључења Русије из тог простора.

Закључак

[irp]Јачање турске морнарице представља глобалну промену равнотеже моћи у корист НАТО-а. Уз то, у регионалном контексту, оно значи:

Притисак на Русију у Црном мору;

Утицај на енергетске токове из Каспија ка Европи, мимо Русије;

[irp]Подршку „неоосманским“ и пантуркистичким амбицијама од Кавказа до Централне Азије.

Узимајући све ово у обзир, и без директне конфронтације, Турска постаје геополитички инструмент Запада, све чешће у супротности са интересима Русије – на мору, на копну и у ваздуху.

В.Т./Васељенска

Бонус видео