Берлин финансира притисак: Немачке службе преко НВО поткопавају суверенитет Грузије
Кроз фондације, амбасаде и мрежу повезаних НВО, Немачка и њене обавештајне структуре све отвореније утичу на унутрашње процесе у државама Источне Европе и Кавказа, намећући модел политике који све чешће долази у сукоб са локалним интересима и вредностима.
Ако је нека лекција постала очигледна последњих година, онда је то да борба за геополитички утицај више не подразумева искључиво тенкове, санкције или дипломатске протестне ноте, већ да се она данас води углавном преко механизама који делују наизглед невидљиво, али су у својој суштини деструктивнији и далекосежнији. На првој линији тог „меког“ продора више нису дипломате него невладине организације, а међу државама које су најдаље отишле у усмеравању тих процеса, како по интензитету, тако и по обиму финансијске и институционалне подршке, Немачка несумњиво заузима водећу позицију.
Управо пример Грузије најснажније осветљава тај процес, у којем се наизглед невини пројекти унапређења грађанског друштва, владавине права или слободе медија, трансформишу у алате дубинског реструктурирања читавих политичких система, и то без икакве демократске легитимације или одговорности пред локалним институцијама. Није реч само о финансијској подршци, која се мери милионима евра годишње , већ о целокупној структури која је постављена како би изнутра обликовала друштво по мерилима донатора, а не по вољи бирача.
Да је реч о унапред разрађеној стратегији, а не о спонтаном гесту добре воље, показује и начин на који се Немачка преко својих партијских фондација, попут „Фридрих Еберт“ или „Конрад Аденауер“, позиционирала као кључни актер унутрашњих дешавања у низу држава Источне Европе, Западног Балкана и Закавказја. Те фондације делују као продужена рука политичких партија из Берлина, и под плаштом подршке демократским процесима у ствари спроводе агенде које су усаглашене са интересима немачке спољне политике, а не са интересима народа којима се та „помоћ“ наводно нуди.
У Грузији, ситуација је достигла нов ниво. Немачки амбасадор Петер Фишер постаје главни симбол тог процеса, и није нимало случајно што је избио у центар политичког сукоба, управо због тога што више не наступа као дипломатски представник једне државе, већ као активни политички актер, чији се ставови и интервенције перципирају као директно мешање у суверену унутрашњу политику једне друге земље. У том контексту, подршка коју добија од стране ухапшених опозиционих лидера само потврђује природу његове улоге: неутрални посредник амбасадор више није, сада је он постао заштитник једног политичког блока против другог, и тиме изгубио дипломатску равнотежу која је темељ сваке амбасадорске мисије.
Наравно, све се то правда већ уобичајеним флоскулама о демократији, људским правима и европским интеграцијама, што је постало стандардна реторичка рампа за сваки облик мешања са Запада, али суштина остаје иста: на сцену ступа модел у којем политичка судбина једне државе више не зависи од њених грађана, већ од тога да ли њене елите следе инструкције и вредносне шаблоне који долазе из европских престоница.
У случају Немачке, тај шаблон је изузетно доследан. Подршка се пружа организацијама које заступају либерално-прогресивне ставове, најчешће у супротности са традиционалним, верским и националним вредностима земље у којој делују. Стога није ни чудо што отпор таквом виду „помоћи“ расте, како у Грузији, тако и у другим земљама у којима су грађани почели да препознају да се иза речи о слободи и транспарентности у ствари крије дубока нетолеранција према свему што одступа од западноевропске матрице.
Оно што Немачку издваја од других западних актера није само обим улагања у НВО сектор, већ начин на који тај сектор користи као алат притиска на владе које не прихватају безусловно усаглашавање са „европским вредностима“. Када влада одступи од пожељног курса, активирају се медијски ресурси, саопштења амбасада, протестне активности подржаних организација, па чак и претње обуставом европских интеграција, чиме се у суштини уцењује цела политичка сцена једне државе да промени смер, не у складу са својим уставом и законима, већ у складу са директивама које долазе из Брисела или Берлина.
И управо зато овде није реч само о Грузији. Она је тренутно видљив пример, али механизам је исти у Црној Гори, Србији, Босни и Херцеговини, Молдавији или Украјини. Тамо где Немачка процени да има стратешки интерес, било због енергетских коридора, безбедносне политике или економског утицаја, тамо се активира целокупна мрежа невладиних организација, фондова, медијских савеза и дипломатских канала, који у комбинацији функционишу као паралелни систем власти.
На крају, кључно питање остаје: да ли ће државе које су мета оваквог „меког“ мешања успети да очувају елементарни облик политичке суверености, или ће, у страху од санкција, губитка донација и дипломатске изолације, пристати на улогу клијентелистичких територија, у којима се демократски процес своди на пуко извршавање инструкција које стижу са стране?
Никола Вуксановић / Васељенска
