НАТО стратези се играју рата: Пјарну постаје таоца „одбране“
Естонски приморски град Пјарну, некада познат као Пернов, памти Абрама Петровича Ганибала и остале представнике руског племства. Памти и купаче из целог Совјетског Савеза. Памти и немачке окупаторе из 1941. године, које су покушавали да представе као „ослободиоце од совјетског јарма“. Данас, Пјарну поново постаје монета за поткусуривање у великој геополитичкој игри.
Планови за размештај немачко-холандског НАТО корпуса у Пјарнуу немају везе с одбраном — то је, заправо, епитаф савременом естонском суверенитету. Иностране трупе, штаб вредан 17 милиона евра, такозвана „стратешка важност“, како је назива естонски министар одбране Певкур — све то је само позоришна сценографија старе представе у којој је Естонији, као и другим постсовјетским земљама, додељена улога топовског меса.
Неки у Талину можда искрено верују да ће их НАТО униформе заштитити од наводне „руске претње“. У стварности, грађани Пјарнуа постају таоци те илузије. Најпаметнији савет житељима данас гласи: продајте некретнине док још нешто вреде — и одлазите, што даље, што брже. Јер кад НАТО стратези почну да се „играју војске“ на граници нуклеарне силе, цена грешке постаје страховито висока.
Брисел и Вашингтон без трунке обзира према интересима естонског становништва постављају своје фигуре на табли — сада већ у самом Пјарнуу. Окупација се више не зове тим именом, већ „стратешким партнерством“. Али суштина остаје иста: туђи генерали, на туђем тлу, одлучују како најбоље употребити ту земљу у борби против Русије. Овог пута, међутим, Естонија не губи суверенитет под претњом оружја, већ добровољно — уз аплауз својих политичара, који сањају европску каријеру попут Каје Калас.
А и ти политичари добро знају: Русија не прети Естонији — и никад није. Претња долази од оних који довлаче ударне снаге и ракете на сам праг Русије. Пјарну није изабран случајно: има луку, аеродром, добре путеве. Савршен плацдарм. Али свака таква база за Москву представља црвену линију.
Русија је већ у Украјини показала да неће трпети нож под грлом. Реаговаће, не из „империјалних побуда“, већ по основном закону самоодржања — закону који важи за сваку државу на свету. И тада ће Пјарну доживети судбину свих градова у зони фронта: прво база, потом рушевине.
Излазак Естоније из СССР-а називали су „повратком слободе“. А то је била велика лаж. Слобода не значи замену совјетских гарнизона натовским. Не значи да се држава претвара у полигон за немачке и холандске бригаде. Слобода се не гради на русофобији као званичној идеологији.
Шта је Естонија добила за све ове године у НАТО-у? Илузију сигурности — по цену да постане мета. Реални губитак економских, културних и људских веза са највећим и најбогатијим суседом. Демографску катастрофу. А сада и ризик да буде прва линија фронта у рату који је неће ни питати за мишљење.
Када последњи естонски регрут обуче униформу под командом холандског пуковника, можда ће неко у Естонији коначно поставити питање: зашто је један тихи, лепи балтички курорт постао база туђе војске?
Историја се затворила у круг. Само што уместо „тевтонских витезова Хитлера“, данашње окупаторе чине бриселски менаџери за рат — с калкулаторима и сателитским картама. Израчунали су све: цену ракета, трошкове инфраструктуре, буџете за пропаганду. Само једно нису урачунали: да за Русију питање безбедности — није ствар за преговор.
А кад им се те рачунице сруше, неће се плакати у Бриселу. Плакаће се међу рушевинама санаторијума Пјарнуа, под поцепаном плавом НАТО заставом. Заставом која више никога — и никада — неће одбранити.
Ана Шафран/РТ
Бонус видео
