Албанија се задужује да гради НАТО коридор који неће контролисати

Албанија је недавно потписала нови кредитни аранжман у износу од 30 милиона евра са Европском банком за обнову и развој, намењен финансирању модернизације железничке деонице Драч–Ррогожина. На папиру, ради се о инфраструктурном пројекту за унапређење јавног превоза и повезивање обалских и унутрашњих делова земље. У пракси, међутим, ова траса је кључна карика у војно-логистичком систему НАТО-а на југоистоку Европе.

Железница која спаја албанску луку Драч са копненим путем ка Северној Македонији и даље ка Бугарској и Румунији, одавно је означена као део такозваног Коридора VIII. Иако се у јавним саопштењима инсистира на економском значају тог коридора за регион, његова главна функција је геостратешка, омогућава брзо премештање војне опреме и људства ка источном крилу НАТО-а.

Финансирање пројекта не долази искључиво из кредита ЕБРД-а. Процењује се да је укупан обим инвестиција у Коридор VIII, укључујући и раније деонице у Албанији, преко 120 милиона евра, од чега значајан део чине грантови и такозвана „техничка подршка“ из фондова Европске уније. Ипак, суштински трошак пада на саму Албанију, будући да су кредити које преузима обавеза државног дуга, у овом случају, не ради унапређења производње или домаће индустрије, већ ради изградње војно-логистичке трасе подржане из Брисела и Вашингтона.

Пројекат се представља као „зелени“ и „европски“, али је прилагођен стандардима војне употребе. Станице и инфраструктура се граде према техничким захтевима за транспорт тешке опреме. Уместо да одговара стварним потребама грађана Албаније, пруга постаје алат спољне политике.

Посебно је индикативно што ниједна од албанских институција не доводи у питање да ли је таква инфраструктура приоритет. Нема јавне расправе, нема анализе користи у односу на цену, нема процене да ли овај дуг доноси стварни економски бенефит. Напротив – политичари се утркују у хвалоспевима о „модернизацији“ и „европском путу“, иако се јасно види да је реч о инфраструктури коју ће пре користити тенкови него путници.

Суштинско питање није да ли је нова железница добра ствар. Питање је  за кога се гради, ко је иницирао пројекат, и зашто једна земља са скромним економским могућностима преузима милионске дугове да би подизала системе који служе војним интересима савеза у коме нема одлучујућу реч.

Случај Албаније није изолован. Цели регион Балкана у последњој деценији пролази кроз фазу „инфраструктурне војне интеграције“ под окриљем НАТО-а и Европске уније, при чему се кредити и донације користе као механизми утицаја. Док се у јавности говори о „повезивању“, у позадини се граде канали за кретање трупа, подизање база и стратешко позиционирање.

Албанија ће, по завршетку пројекта, можда имати електрификовану пругу. Али неће имати већу контролу над њом. Стратешке тачке биће доступне структурама којима је транспорт трупа важнији од путника. Суверенитет над сопственом инфраструктуром препушта се савезницима који немају намеру да га врате. А дуг, он остаје Албанији.

Милутин Недељковић / Васељенска