За­ко­ни џун­гле за До­ди­ка и Срп­ску

Не, про­тив До­ди­ка се не во­ди по­ли­тич­ки про­цес. Иако мно­ги твр­де да то ни­је прав­ни, ка­ко же­ле да при­ка­жу, не­го по­ли­тич­ки про­цес, не тре­ба вре­ђа­ти по­ли­ти­ку. Реч је о још мно­го го­рем: о на­сил­нич­ком про­це­су или си­ле­џиј­ском про­це­су, ко­ји во­ди гло­ба­ли­стич­ка нео­ли­бе­рал­на ма­фи­ја.

Ро­берт Ку­пер, бри­тан­ски струч­њак за ме­ђу­на­род­не од­но­се и ди­пло­ма­та ко­ји је оба­вљао са­вет­нич­ке по­сло­ве у ви­ше европ­ских ам­ба­са­да, 2003. го­ди­не пи­ше: „Мо­ра­мо се на­ви­ћи на иде­ју дво­стру­ких стан­дар­да. Ме­ђу со­бом, пост­мо­дер­не др­жа­ве (та­ко зо­ве зе­мље ЕУ) функ­ци­о­ни­шу на осно­ву за­ко­на и отво­ре­не са­рад­нич­ке без­бед­но­сти. Али кад је реч о ста­ро­мод­ни­јим об­ли­ци­ма др­жа­ве ван пост­мо­дер­них гра­ни­ца, Евро­пља­ни мо­ра­ју да се вра­те гру­бљим ме­то­да­ма ста­ри­јег до­ба – си­ли, пр­вом уда­ру, пре­ва­ри, шта год је по­треб­но за све оне ко­ји жи­ве у све­ту сва­ке др­жа­ве за се­бе из 19. ве­ка. У џун­гли сва­ко мо­ра да ко­ри­сти за­ко­не џун­гле.”

Елем, у ци­та­ту из књи­ге „Рас­пад на­ци­ја”, Ку­пер је још пре два­де­се­так го­ди­на ја­сно на­пи­сао да ду­пли стан­дар­ди (нпр. Ре­пу­бли­ка Срп­ска не мо­же из БиХ – КиМ мо­же из Ср­би­је) ни­су ни­ка­ква гре­шка на ко­ју их је вре­де­ло упо­зо­ра­ва­ти, не­го стра­те­ги­ја ко­јом се они све­сно и сми­шље­но си­сте­мат­ски слу­же. Шта­ви­ше, да тре­ба да се ко­ри­сте си­лом, агре­си­јом и об­ма­ном као за­ко­ни­ма џун­гле, ка­кви су, ре­ци­мо, и при­ме­ре­ни Бо­сни. Бри­тан­ски ди­пло­ма­та се је­ди­но џен­тлмен­ски уз­др­жао да нам ка­же да нас сма­тра мај­му­ни­ма. Од Ср­ба, ме­ђу­тим, ни­су ус­пе­ли да на­пра­ве дре­си­ра­не мај­му­не и у то­ме и је­сте про­блем, али од БиХ је­су ус­пе­ли да на­пра­ве џун­глу.

Ка­да би­сте чо­ве­ку здра­вог ра­зу­ма по­ку­ша­ли да об­ја­сни­те ак­ту­ел­ну си­ту­а­ци­ју у БиХ, кон­крет­но хај­ку на ле­ги­тим­ног пред­сед­ни­ка Ре­пу­бли­ке Срп­ске, па му ка­же­те да је во­ди ме­ђу­на­род­на за­јед­ни­ца, ко­ја не по­сто­ји, да је пред­ста­вља в. п. ко­ји ни­је иза­бран, да суд­ски про­цес про­тив До­ди­ка во­ди Суд БиХ, ко­ји је не­у­ста­ван, да …, да … – овај би за­бе­зек­нут зи­нуо, ши­рио зе­ни­це, кр­стио се с обе ру­ке, од­ма­хи­вао да пре­ста­не­те са тим глу­по­сти­ма. Е, он­да ви за­кљу­чи­те оном Ан­дри­ће­вом „На гра­ни­ци Бо­сне пре­ста­је ло­ги­ка”, а овај за­пре­па­шће­ни га је имао у лек­ти­ри или је бар чуо за но­бе­лов­ца, па за­ми­шље­но кли­ма гла­вом и у се­би пре­во­ди: у БиХ „ј… луд збу­ње­ног”. И на кра­ју пи­та: „Ка­ко та­ква зе­мља ипак оп­ста­је?”

Та­ко што по­сто­је две па­ра­лел­не ре­ал­но­сти или, пре­ци­зни­је, про­јек­то­ва­на БиХ и ре­ал­на Ре­пу­бли­ка Срп­ска. Про­јек­то­ва­на, ко­ју чи­не за­јед­нич­ки ор­га­ни (Пред­сед­ни­штво, пар­ла­мен­тар­на скуп­шти­на, Са­вет ми­ни­ста­ра и Устав­ни суд у ко­јем од­лу­чу­ју стран­ци), а у ко­јем пред­став­ни­ци три на­ро­да ни о че­му не мо­гу да се до­го­во­ре сем о ру­тин­ским тех­нич­ким по­сло­ви­ма. Про­јек­то­ва­ну у ми­ни­ја­ту­ри чи­ни ФБиХ, у ко­јој дво­на­ци­о­нал­но пред­став­ни­штво ни то­ком че­тво­ро­го­ди­шњег ман­да­та не мо­же да фор­ми­ра вла­ду, из­гла­са бу­џет, итд. Ре­ал­ну БиХ пак чи­ни РС, ко­ја функ­ци­о­ни­ше упр­кос то­ме што су јој оте­те број­не над­ле­жно­сти ко­је јој при­па­да­ју пре­ма Деј­тон­ском спо­ра­зу­му и 12 анек­са. Ка­ко оте­те?

Па та­ко што је тзв. ме­ђу­на­род­на за­јед­ни­ца већ го­ди­ну на­кон Деј­то­на/Па­ри­за да­ла ви­со­ком пред­став­ни­ку Бон­ска овла­шће­ња, ко­ји­ма је од ме­ди­ја­то­ра им­пле­мен­та­ци­је пре­тво­рен у дик­та­то­ра ста­ри­јег од свих до­ма­ћих де­мо­крат­ских ин­сти­ту­ци­ја. На­кон то­га све им је би­ло ла­ко. Оно што вла­сти у Срп­ској ни­су хте­ле до­бро­вољ­но да при­хва­те у ко­рист вла­сти­те ште­те, в. п. би на­пи­сао бе­фел, па се мо­ра­ло. Доц­ни­је се ис­по­ста­ви­ло да је ту­ма­че­ње бон­ских овла­шће­ња би­ло још јед­на пре­ва­ра, а Ве­стен­дорп, ко­ји је пр­ви до­био тај алат у ру­ке, на пр­ву је ре­а­го­вао: „Ово је про­тив Деј­то­на!” Али бе­ше му, на­ста­ви­ло се инер­ци­јом, ко­ју је До­дик упор­но и ве­што ре­ме­тио. И они су ме­ња­ли ри­там за­ви­сно од пре­чих по­сло­ва, и ни­је би­ло исто с Пе­три­чем и Еш­да­у­ном, као са Шварц-Ши­лин­гом и Ин­цком. Док им се ни­је жу­ри­ло, ра­ди­ли су „ку­ва­њем жа­бе”, али ка­ко је Пу­тин по­кре­нуо спе­ци­јал­ну вој­ну опе­ра­ци­ју, пре­шли су на „блиц­криг” про­тив „ма­лих Ру­са” и до­те­ра­ли до Ин­тер­по­ло­ве цр­ве­не по­тер­ни­це за До­ди­ка. А он­да за­о­крет: до­ла­зак Трам­па, пре­го­во­ри с Пу­ти­ном, не­ме­ша­ње у по­сло­ве дру­гих др­жа­ва, по­вла­че­ње Бај­де­но­вог ам­ба­са­до­ра из Са­ра­је­ва, по­ни­ште­ње дру­ге пре­су­де До­ди­ку… И кад су оп­ти­ми­сти, по­пут пот­пи­сни­ка ових ре­до­ва, оче­ки­ва­ли да ће се про­цес од­ви­ја­ти инер­ци­јом у истом по­вољ­ном сме­ру…

Клат­но су опет за­њи­ха­ло у су­прот­ном: Апе­ла­ци­о­ни суд је по­твр­дио пр­ву пре­су­ду До­ди­ку ко­ја гла­си: го­ди­на за­тво­ра (ко­ја се мо­же от­ку­пи­ти) и шест го­ди­на за­бра­не ба­вље­ња по­ли­тич­ким по­сло­ви­ма. Исти­на, зна­ло се да у том сме­ру ду­ва из Бри­се­ла, трој­ка Бер­лин–Лон­дон–Па­риз је то и пре­до­чи­ла у нон-пеј­пе­ру, али ра­чу­на­ло се на Трам­па. Ње­го­ви ми­сте­ри­о­зни еми­са­ри, ко­ји су се дис­крет­но по­ја­ви­ли код Жељ­ке Цви­ја­но­вић у Пред­сед­ни­штву БиХ у Са­ра­је­ву, а он­да и код Ву­чи­ћа у Бе­о­гра­ду, са­оп­шти­ли су да се пре­су­да Апе­ла­ци­о­ног су­да про­тив До­ди­ка, ка­ква год да бу­де, мо­ра при­хва­ти­ти. Био је то пред­знак да ће би­ти ло­ша, а ЦИК је на­кон што је и об­ја­вље­на, пре­ма оче­ки­ва­њу, од­у­зео пред­сед­нич­ки ман­дат и на­ја­вио рас­пи­си­ва­ње ван­ред­них из­бо­ра за три ме­се­ца. Али До­дик је био спре­ман на све ис­хо­де и при­пре­мио ви­ше кон­тра­ме­ра.

Нај­пре је од­био да при­хва­ти пре­су­ду Апе­ла­ци­о­ног су­да БиХ, од­но­сно ЦИК-а: „Цен­трал­на из­бор­на ко­ми­си­ја ме ни­је иза­бра­ла за пред­сед­ни­ка па ме не мо­же ни сме­ни­ти!” По­том је по­ну­дио опо­зи­ци­ји да уђе у кон­цен­тра­ци­о­ну вла­ду на­род­ног је­дин­ства, од­но­сно СНСД и ње­ни ко­а­ли­ци­о­ни парт­не­ри у вла­сти по­зва­ли су опо­зи­ци­о­не пар­ти­је да за­јед­но фор­ми­ра­ју „вла­ду на­ци­о­нал­ног спа­са”. До­дик их је та­ко све ста­вио на тест па­три­о­ти­зма, јер ни­је реч о ње­му лич­но, не­го о по­ни­шта­ва­њу во­ље на­ро­да у Срп­ској да иза­бе­ре свог пред­сед­ни­ка ре­пу­бли­ке.

Нај­зад, До­дик је из­ву­као и нај­ја­чу кар­ту – ре­фе­рен­дум, на ко­јем ће на­род до­би­ти при­ли­ку да по­твр­ди пред­сед­нич­ки ман­дат ко­ји је још у то­ку и та­ко пред­у­хи­три и обе­сми­сли ван­ред­не из­бо­ре, го­ди­ну да­на пре ре­дов­них. До­дик има пред со­бом још че­твр­ти­ну ман­да­та по­ве­ре­ног од на­ро­да, до­био је и по­др­шку На­род­не скуп­шти­не, да упр­кос Апе­ла­ци­о­ном су­ду и ЦИК-у оста­не пред­сед­ник, опо­зи­ци­ја је иона­ко не­ја­ка, а не­ло­јал­но­шћу де­мо­крат­ски иза­бра­ном пред­сед­ни­ку за­ра­ди­ла је ми­нус гла­со­ве, од­но­сно ње­му на­ма­кла и оне ко­је ни­је имао. До­дик је та­ко мо­гао ко­мот­но да из­ја­ви да ће се по­ву­ћи са­мо ако на ре­фе­рен­ду­му из­гу­би по­ве­ре­ње на­ро­да ко­ји га је био иза­брао. Фор­му­ла­ци­ја ре­фе­рен­дум­ског пи­та­ња је тех­нич­ка ствар, али ре­фе­рен­дум је сам по се­би за про­тив­ни­ке не­згод­на ствар. За раз­ли­ку од из­бо­ра, на ко­ји­ма се из­но­се про­гра­ми ко­ји обе­ћа­ва­ју све и сва­шта и одав­но се је­два раз­ли­ку­ју од кан­ди­да­та до кан­ди­да­та, ре­фе­рен­дум се од­но­си на јед­но кон­крет­но пи­та­ње и од­го­ва­ра се са да или не, пред­ста­вља убо­ји­то по­ли­тич­ко оруж­је. Као об­лик не­по­сред­не де­мо­кра­ти­је, ко­ји пре­по­ру­чу­је ЕУ, а Срп­ска има и за­кон у ре­фе­рен­ду­му, те­шко га је оспо­ри­ти, али из ОХР-а сва­ке го­ди­не из­но­ва гун­ђа­ју на про­сла­ву Да­на Ре­пу­бли­ке баш за­то што га је Срп­ска за­шти­ти­ла ре­фе­рен­ду­мом. Не тре­ба сум­ња­ти да ће и овим по­во­дом из­ме­ђу Шми­та и До­ди­ка пљу­шта­ти оспо­ра­ва­ња и за­бра­не, али бо­же мој, јед­на ће по­ни­шта­ва­ти дру­гу и До­дик ће опет по­бе­ди­ти, а Шми­ту ће би­ти за све крив.

Сти­ца­јем окол­но­сти ко­је је про­из­вео Шмит ис­пред Мер­ца, Стар­ме­ра и Ма­кро­на, на­род у Срп­ској по­ли­тич­ку суд­би­ну Ми­ло­ра­да До­ди­ка до­жи­вља­ва као би­ти или не би­ти за Ре­пу­бли­ку, јер сле­ди узур­па­ци­ја при­род­них ре­сур­са и увоз му­сли­ман­ских ми­гра­на­та, што ће би­ти услов за „европ­ску про­мо­ци­ју” не­ке по­тен­ци­јал­но но­ве вла­сти. А ње­го­ва од­луч­ност да се не пре­да мо­би­ли­са­ла је моћ­ну спољ­ну по­др­шку. Од­мах су се енер­гич­но огла­си­ли Ор­бан, Фи­цо, Пу­тин, Ву­чић. Пред­сед­ник нај­ве­ће и вој­но нај­моћ­ни­је др­жа­ве на све­ту оно­мад је на ру­ској те­ле­ви­зи­ји емо­ци­о­нал­но го­во­рио о не­са­ло­ми­во­сти срп­ског на­ро­да и ини­ци­рао сед­ни­цу СБ УН на ко­јој су ру­ски и ки­не­ски ам­ба­са­дор ста­ли у До­ди­ко­ву од­бра­ну и аме­рич­ки био уз­др­жан, бри­тан­ски и фран­цу­ски про­тив. За раз­ли­ку од гра­ђан­ског ра­та 1992–1995, кад су сви би­ли про­тив Ср­ба, са­да Срп­ска има иза се­бе две и по су­пер­си­ле. Ако су Ка­ра­џић, Мла­дић, Плав­ши­ће­ва, Ко­ље­вић и Кра­ји­шник ус­пе­ли да ство­ре Ре­пу­бли­ку Срп­ску, ова ге­не­ра­ци­ја срп­ских по­ли­ти­ча­ра, с До­ди­ком на че­лу, ка­дра је да је и по­сле 30 го­ди­на бра­ни. Без об­зи­ра на то што, ка­ко они во­ле да ка­жу, угро­жа­ва­ју мир и ста­бил­ност у ре­ги­о­ну, што је њи­ма по­треб­но да би без уз­не­ми­ра­ва­ња и не­ста­бил­но­сти ре­а­ли­зо­ва­ли про­је­кат БиХ без Срп­ске.

Не, про­цес про­тив До­ди­ка ипак не са­мо да ни­је ни прав­ни ни по­ли­тич­ки не­го ни­је ни си­ле­џиј­ски. Реч је о нео­ко­ло­ни­јал­ном те­ро­ри­стич­ком про­це­су. Ако не ве­ру­је­те вла­сти­том ис­ку­ству, чи­тај­те Ро­бер­та Ку­пе­ра о мај­му­ни­ма у џун­гли.

*Про­фе­сор еме­ри­тус

Ненад Кецмановић/Политика

Бонус видео