Ходање по водама животног мора

Читајући јеванђелски одломак о апостолу Петру који је ходао по води ка Христу, а потом почео да тоне, враћамо се мислима на симболични призор животног мора.

Да не бисмо потонули у овом мору, потребно је имати срце окренуто Христу. „Горе имамо срце“ – чујемо сваки пут пре почетка Евхаристијског канона. Наш ум, попут жене Лотове, вуче нас на дно, плашећи нас сенкама опасности и страхом од мука. Само живот без роптања и прихватање воље Божје као своје сопствене може нас сачувати од тонућа. Потонуће у овом путовању доживљавају они који су јако привезани за ствари и послове овога света. Надвласти земље се може победити само ако дух непоколебиво живи у Богу.

Баласт који вуче на дно

Привезаности су тежак терет који не дозвољава ходање по води. Ум препун вести, сувишних информација, страха и брига – најтеже је оптерећење у овом путовању. Размишљања о духовном могу забавити наше его, али не приносе души корист. Боље је учити да живимо у Богу тихо, мирно и молитвено.

Подводне пећине које вуку потонуоце на улазу носе натпис „задовољство“, а на излазу „разочарање“. Младост с главом уроњена у ову мочвару, старост везана бригама, а само у зрелим годинама, након много разочарења, још се може изаћи на обалу истине.

Вера није знање, већ суштина

Она се проверава у тешким околностима. Знање је као слика воде на платну, а вера је живо извориšte од кога се увек може напојити.

Наш главни непријатељ је егоизам

Христос нам је заповедио да волимо једни друге, али није дао упутство како то чинити. Зато сваки човек љубав схвата на свој начин. Међутим, истинска љубав не нарушава слободу. Љубомора и жеља за поседовањем нису љубав, већ егоизам – наш највећи непријатељ.

Егоизам је убедио наш ум да светост није за нас, да „није наша мера“.

Самољубље и самосажаљење уплашили су нас мукама које нас наводно чекају на путу ка Богу. Уживање нуди „изградњу кућица“ код кратера вулкана, јер „туте нам је добро“. Уместо спасења, човек се крије у кућицу од илузија, надајући се да ће некако проћи. Али у дубини душе зна: неће проћи. Врата за бекство су унутар нашег срца. Тамо нас чека Христос.

Спасење је могуће само сада

Већина људи жели бољи живот, ретко ко жели спасење. А спасење се не може догодити ни јуче ни сутра – само сада.

Само сада можемо се сећати Бога и победити свет силом Христовом.

Само сада можемо добити слободу од помисли, потопити ум у срце, изговарати Исусову молитву, опростити и пустити све увреде. Бог је са нама само сада и ни у једном другом тренутку. Али ђаво нам преко сећања и маште вуче пажњу у прошлост или будућност, не дозвољавајући да живимо у садашњем тренутку.

Како доћи до мира?

Прихватити срцем и разумети умом да Бог све уредно израчунава и да никада не греши. Тада ћемо ходати по таласима животног мора, схватајући да то не радимо својом снагом, већ благодаћу Божјом која спасава све који јој верују.

Протојереј Сергеј Успенски/СПЖ

Бонус видео