Хајка на човјека народа: Удружени подухват против Митрополита Методија!

Већ десет година траје мук. Десет година – ни гласа, ни ријечи, ни једног јавног питања о споменику Јусуфу Челићу у Гусињу. Ни гласа о стиховима химне Секуле Дрљевића, ратног злочинца и сарадника окупатора. Ни гласа ни о величању Крста Зрнова Поповића, чије име и лик данас неки поносно носе, без икаквог осјећаја према историјској истини и болу који то изазива. То је, изгледа, за неке сасвим нормално. То им је потаман. Да стоји, да се пјева, да буде дио јавног простора.

Али кад је у питању Митрополит Методије – од‌једном настаје јуриш. Од‌једном су пуни енергије, пуни ријечи, пуни осуде. Не јуришају на споменик Павлу Ђуришићу, нити их он искрено занима. И нека буде јасно – ово није текст у одбрану Павла Ђуришића. Он је овд‌је само повод, згодан изговор, димна завјеса. Права мета је Митрополит Методије.

А тај човјек није од јуче на мети. Мета је од оног дана када је стао испред народа – дословно. Када је изабрао да својим тијелом, својим именом и својом чврстином стане на црту и брани оно у шта вјерује његов народ. И од дана када је пребијен, пред очима јавности, та мета није скинута. Само је постала још видљивија.

Зашто баш он? Можда зато што није политичар. Можда зато што иза њега не стоји партија нити интересна машинерија. Можда зато што га народ препознаје као свог – јер он јесте човјек народа, којем народ вјерује, који иде међу људе, који им гледа у очи без калкулације и без страха. А то је оно што многи не могу да поднесу – личност која не одговара никоме осим Богу и свом народу.

И овд‌је треба рећи отворено: напад на Митрополита Методија није само локални политички обрачун. То је и начин да одређени званичници, који су спремни на сваки компромис ради властитог положаја, сакупе поене код одређених центара моћи ван Црне Горе. Они знају коме желе да се покажу, коме желе да пошаљу сигнал да су “послушни” и “на линији”.

И не ради се овд‌је само о Подгорици. Иза ове хајке стоје и они који, изван Црне Горе, желе контролисати сваки глас, сваку личност која може да измакне њиховој мрежи. Јер ако Методије опстане као симбол народне подршке и црквене слободе од партијских диктата, онда ће се показати да није све под њиховом командом. А то им је највећи страх.

Па се питам – гд‌је су сада ти борци за морал, за историјску правду, за “цивилизацијске вриједности” када се пролази поред споменика Јусуфу Челићу? Када се пјевају стихови Секуле Дрљевића? Када се кличе Крсту Зрновом? Зашто тада не дижу глас? Зашто нема насловница, саопштења, протеста? Зато што им то не одговара. Зато што тада треба ударити на своје политичке савезнике – а то се не смије.

Двоструки аршини су огољени. Једни симболи могу стајати и бити слављен дио јавног простора, без иједне ријечи противљења.

И зато се не заваравајмо. Напад на Митрополита Методија није напад на “проблематичне споменике”, нити на историјско насљеђе. То је политички обрачун са човјеком народа. Порука свима који се усуде да стану самостално, изван партијских и интересних шина: “Ако ниси наш, бићеш мета.”

А то што га народ воли и што му вјерује – за њих није разлог да одустану. Напротив. То је разлог да ударе још јаче.

пише: Дражен Живковић, главни и одговорни уредник ТВ ПРВА за Црну Гору и оснивач портала Борба