Радовић: Мајић на друштвеним мрежама донео пресуду пре него што је предмет стигао у суд

Да правила не важе за све, јасно показује случај судије апелационог суда Мише Мајића. Овога пута није реч само о политичким и идеолошким иступима који су судијама законом забрањени, већ о отвореном коментарисању предмета који ће се ускоро наћи пред његовим судом.

На свом налогу на друштвеној мрежи Твитер, Мајић је објавио видео снимак првоокривљеног Предрага Колувије из предмета „Јовањица“ и уз њега оставио коментар који недвосмислено показује његов лични став:

„И после питате зашто мора музеј. Ако ни због чега другог онда због тога да вас једног дана када о овом будете причали не би стрпали у лудницу.“

Иако се предмет и даље води пред Посебним одељењем за организовани криминал Вишег суда у Београду, а у другостепеној фази могао би стићи управо у Мајићев кабинет.

I posle pitate zašto mora muzej. Ako ni zbog čega drugog onda zbog toga da vas jednog dana kada o ovom budete pričali ne bi strpali u ludnicu. pic.twitter.com/ErSufUaiTO

— Miodrag Majic (@misamajic) August 9, 2025

Овакво понашање није спорно само у моралном смислу, већ представља директно кршење закона.

„Чланом 4. Закона о судијама прописано је да судија у свакој прилици мора да одржи поверење у своју независност и непристрасност, као и да својим понашањем одржава поверење у независност и непристрасност судија и судства. Најновија објава судије Миодрага Мајића, који обавља функцију у Посебном одељењу за организовани криминал Апелационог суда у Београду, представља директно кршење наведеног члана закона, “ наводи Новица Радовић председник Форума правника Србије.

Радовић истиче да ствари добијају озбиљну тежину јер је реч о судији који би могао да одлучује у жалбеном поступку истог тог предмета. Односно да  није реч о приватном мишљењу, већ о јавно изреченом прејудицирању исхода кривичног поступка.

„Судија Мајић је на свом налогу на друштвеним мрежама објавио видео снимак првоокривљеног Предрага Колувије из предмета ‘Јовањица’, који се води пред Посебним одељењем за организовани криминал Вишег суда у Београду, и уз њега оставио коментар који јасно исказује пристрасност и лични став, да Колувија мора бити осуђен по сваку цену. Овакво јавно прејудицирање исхода кривичног поступка представља преседан у понашању једног судије, и то не било ког, већ оног који може одлучивати по жалбама у истом предмету.“

Јавна сцена у Србији већ дуго је навикнута на судије које излазе у медије и друштвене мреже са својим политичким ставовима. Али када то пређе у јавно коментарисање конкретних процеса, онда је у питању поткопавање самог темеља правосуђа, права на непристрасно суђење.

И сам Радовић уочава да је Мајић овога пута прешао линију која директно удара на поверење грађана у судство:

„Иако је судија Мајић и раније континуирано иступао у јавности по политичким и идеолошким питањима, што је судијама законом забрањено, овога пута прешао је границу која угрожава право окривљеног на правично суђење, али и поверење грађана у непристрасност судства. Јавним коментарисањем исхода поступка судија Мајић шаље поруку да је пресуда већ донета, чиме се стиче утисак вршења притиска на правосудне органе и креирања атмосфере у којој је судска одлука унапред одређена. Посебну забринутост изазива чињеница да ће, након окончања првостепеног поступка у предмету ‘Јовањица’, Јавно тужилаштво за организовани криминал и браниоци окривљених имати право на жалбу управо Посебном одељењу за организовани криминал Апелационог суда у Београду, где би о томе могао да одлучује судија који је већ јавно изнео свој став о кривици окривљеног.“

Наиме, како наводи Радовић, ради се о томе да када се закон толерише да се крши од стране онога ко га треба спроводити, цела институција губи свој смисао.

„Без обзира на емоције јавности према овом предмету, овакво понашање судије шаље опасну поруку, ‘не можете нам ништа, осудићемо вас и преко друштвених мрежа’, и представља озбиљан удар на темељна начела правосуђа. Грађани Србије заслужују непристрасно, одговорно и достојанствено судство, а овакви случајеви још једном показују колико су нам неопходне дубоке и суштинске правосудне реформе као предуслов за прави напредак.“

Дакле, овде није више питање једног предмета, једног судије или једне непримерене објаве. Овде је реч о томе да се пред очима јавности руши принцип непристрасности, онај исти на ком почива цело правосуђе. Када судија отворено покаже да не поштује границе које му закон поставља, он тиме шаље поруку да суд није место где се тражи правда, већ место где се исход одлучује унапред.

Софија Марић / Васељенска