СПЕЦИЈАЛНИ РАТ ПРОТИВ ПОЛИЦИЈЕ: Блокадери, НВО и прозападни медији у координисаној кампањи сатанизације органа реда

Увреде, претње, псовке и најгнусније лажи, све је то последњих дана слика са улица Србије и пример агресивне кампање која се води против српске полиције, не само на улици, већ у медијима, на друштвеним мрежама и кроз јавне наступе представника НВО сектора и самих организатора блокада. Реч је о класичном примеру специјалног рата, у којем је циљ не само да се делегитимишу органи реда, већ и да се унутар ње самих изазове страх, деморализација и осећај да су припадници полиције препуштени сами себи.

Оно што је започело као серија увреда, псовки и отвореног исмевања припадника МУП-а на протестима, прерасло је у нешто много опасније. Поред претњи отказима „када се власт промени“, имамо и отворене најаве линча полицијских службеника али и физичко насиље над њима током протеста. Истовремено, медији блиски организаторима блокада објављују монтажиране снимке, ваде реченице из контекста, фабрикују лажна сведочења, док на насиље блокадера остају глуви и слепи.

Врхунац те манипулативне кампање видели смо управо ових дана, након што је група младих демонстраната, припадника покрета „Млади борба“, бацала бакље, каменице и флаше на полицију и зграду Владе Србије. Једна од њих, Николина Синђелић, након привођења, упркос томе што код ње пронађена бакља, представљена је у појединим медијима као жртва „бруталног полицијског малтретирања“. Колико далеко су спремни да иду прозападни медији у овој сатанизацији, говори у прилог и низ лажних тврдњи које је гостујући на Н1, Николина Синђелић изнела, наводећи како јој је чак упућена и претња силовањем.

Министарство унутрашњих послова је званично демантовало такве тврдње, наводећи:

„Током целог поступка није било примене средстава принуде, везивања, вређања или било каквог малтретирања. Све радње полиције спроведене су у складу са законом и искључиво ради заштите јавног реда, мира и безбедности учесника и грађана.“

Ипак, то није спречило медијске и активистичке кругове да наставе са конструкцијама, наративима о полицијској „диктатури“ и злоупотребама. Ова врста систематске дискредитације није спонтана, она има свој циљ, а то је потпуна делегитимизација полиције као институције.

У таквој атмосфери, где се свака реакција службеника третира као насиље, а сваки покушај одбране реда као репресија, полиција се своди на немог посматрача, док се улица претвара у инструмент политичке принуде.

И то није само питање односа према полицији, већ и питање односа према држави. Јер, кад се институције силе сведу на псовке и претње, а друштвена подршка помера у корист оних који каменују полицајце, онда не говоримо више о протесту, већ о унапред припремљеној стратегији рушења поретка.