Хибридни рат у пуном замаху: Хрватска позадина, насилници на улицама, и мрежа тужилаца и полицајаца који не одговарају држави

Организоване групе из Хрватске делују на улицама српских градова, притисци из Брисела расту, а у сенци институција појављује се мрежа која делује ван сваке демократске и државне контроле. Загорка Доловац, заменик директора полиције Зоран Шашић и поједини тужиоци блиски Младену Ненадићу, изградили су паралелни систем у ком закони постају алат за заштиту насилника и подривање државног поретка. Њихови потези, кадрови и међусобне везе делују у ритму страног политичког диктата, не у интересу Србије, већ у функцији њене унутрашње дестабилизације.

У моментима када се Србије суочавају са најозбиљнијим унутрашњим изазовима од периода политичких промена, све више сигнала указује да кључни притисци на систем не долазе споља, већ из његове унутрашње структуре. У средишту тог процеса налази се, дугогодишња и добро умрежена структура тужилаца и полицијских функционера, окупљена око мреже коју је изградила Загорка Доловац, актуелна републичка јавна тужитељка.

Ова мрежа делује већ годинама уназад, али у тренутку актуелних нереда, напада на институције и агресивне медијске кампање релативизовања насиља и напада на преостале институције које још раде свој посао, добија свој оперативни облик, кроз кадрове у полицији и правосуђу, она омогућава селективну примену закона и ствара паралелну командну линију која функционише мимо уставно утврђених овлашћења.

Кључну улогу у безбедносном систему има Зоран Шашић, садашњи помоћник директора полиције, који је, по сведочењима више извора, годинама градио сопствену мрежу унутар СБПОК-а, коју су чинили кадрови доведени на кључна места, често у договору са појединим тужиоцима блиским Доловац и Младену Ненадићу, шефу Тужилаштва за организовани криминал.

Систем је осмишљен тако да делује тихо, путем „ударних група“ састављених од проверених оперативних кадрова, путем правно необавезујућих „ставова“ судија, и селективног деловања тужилаштава нижег нивоа, којима се у последње време, уместо Вишем јавном тужилаштву, пребацују случајеви напада на полицију.

Управо то се тренутно дешава. Насилничко понашање на јавном скупу, кривично дело у надлежности ВЈТ, преквалификује се у напад на службено лице, што прелази у руке основних тужилаштава, међу којима је и Треће ОЈТ на чијем је челу Ивана Поморишки, такође кадар блиско повезан са кругом око Доловац.

Састанак Шашића и Поморишки у ресторану „Маршал“, у јеку протеста и институционалне блокаде поступака против насилника, делује све осим случајно. Посебно ако се узме у обзир да је Поморишки некадашњи омладински кадар Лиге социјалдемократа Војводине у време када је Мариника Тепић била у врху те странке, као и то да је Доловац политички подржала њено постављење на функцију.

Зоран Шашић је, такође, тај који је дао сагласност за формирање специјалне ударне групе под надзором тужилаштва, састављене већином од њему лојалних полицијских кадрова. У време када се нападају институције, полиција се повлачи, а тужилаштва попут Трећег ОЈТ преузимају случајеве и доносе одлуке које иду у корист учесника уличног насиља, ова неформална али утицајна мрежа функционише ефикасније од званичних структура.

Шашићево име се појављује и у контексту осетљивих акција хапшења, укључујући и случајеве против појединих бивших министара, које су, по мишљењу више аналитичара, реализоване као порука унутар структура власти, а не као резултат објективног кривичног поступка.

Његов одлазак на одмор у Хрватску током периода највећег уличног хаоса, између 20. јула и 10. августа, не тумачи се само као избегавање одговорности и свесно измештање са командне линије у кључном тренутку. Оно што додатно појачава сумњу у стварну природу тог „одмора“ јесте и геополитички контекст. Хрватска већ дуже време води активну и, у више наврата документовану, обавештајно-медијску операцију усмерену ка унутрашњој дестабилизацији Србије. Само у протеклим недељама, постоји више обавештајних индикација да су организоване групе екстремиста из Хрватске виђене на улицама Београда, током најинтензивнијих фаза протеста, делујући координисано са радикализованим елементима унутар земље.

Истовремено када и Шашић, у Хрватској се налазило и неколико безбедносно интересантних лица из редова тужилаштва, укључујући и тужиоца Слободана Јосимовића, што отвара додатна питања: да ли су ови људи заиста били ван земље случајно, или је реч о прикривеној координацији делова државног апарата са спољним актерима?

Ако се све чињенице ставе у контекст, од пасивности у моментима критичне ескалације, преко истовремене физичке дистанце изван земље, до политичко-професионалних веза са круговима блиским опозицији и структурама које подривају државни поредак, отвара се суштинско питање: за кога, и у чијем интересу, у овом тренутку заправо делују поједини високи функционери унутар система?