Судије против мира и народа: политичком одлуком дали ветар у леђа насиљу и даљем рушењу државе!

Уместо да буду бедем заштите државе и гаранција јавног реда, поједине судије својим одлукама дају ветар у леђа насилницима. Такав приступ не само да није законит, већ је отворени политички активизам под маском судијске функције, и зато је опасан по државу, по ред и мир и по све грађане који очекују сигурност.

Одлука четири судије за претходни поступак да преиначе квалификацију дела „насиље на јавном скупу као „напад на службено лице“, на први поглед, делује да је реч о заштити појединца , конкретног полицајца који је претрпео повреду или био изложен нападу. Али суштина је много шира и опаснија.

Јавни скуп није обичан догађај, он подразумева окупљање великог броја грађана, организованог или спонтаног, уз јасно присуство полиције која обезбеђује ред. У тренутку када неко крене на полицајца каменицом, бакљом или песницом, тај чин није усмерен само против једног човека у униформи, већ и против институције државе која тај скуп обезбеђује. Зато и постоји кривично дело „насиље на јавном скупу“, јер се њиме кажњавају радње које имају потенцијал да угрозе безбедност целог догађаја и свих учесника.

Када се то сведе на „напад на службено лице“, суштина се губи. Испада да је напад на полицајца исти као и свађа са било којим чиновником у канцеларији. А није,  јер последице на јавном скупу могу бити масовне, од панике међу људима, до ширег насиља које се не може зауставити.

Ширење свести о некажњивости – клизање у анархију

Када судија који је својим потписом подржао блокаде данас у судници квалификује напад на полицајца као „лакши облик“, онда више није реч о праву, већ о политици. Суд није арена у којој се тумаче чланови кривичног закона, већ постаје инструмент једне идеолошке борбе. Уместо да полиција као институција државе добије јасну и најоштрију заштиту, њена позиција се релативизује, јер би оштра санкција значила и удар на „сопствене“ политичке савезнике.

А ове судије својим одлукама шаљу сигнал да је напад на полицајца само „напад на службено лице“, а не насилничко понашање на јавном скупу које угрожава и безбедност државних институција и грађана, онда се у јавности постепено ствара уверење да је насиље дозвољено. Насилници добијају ветар у леђа: знају да ће бити санкционисани у блажем оквиру, да ће казне бити условне или минималне, па самим тим немају разлога да се суздржавају.

Таква пракса убрзано шири свест о некажњивости која је на улицама Србије попримила опасне размере. Онај ко је једном прошао без тежих последица, сутра ће бити спреман да понови исто или још горе дело. Учесници блокада, уместо да схвате да држава неће толерисати рушење јавног реда и нападе на полицију, добијају супротну поруку,  да систем стоји на њиховој страни и да је насиље легитиман политички метод. То је најопаснији сигнал који једно друштво може послати.

Ако се напад на орган реда третира као ситан преступ, сутра ће бити дозвољено и рушење институција, упади у јавне зграде, уништавање страначких просторија. Логика таквог толерисања насиља води право у анархију,  јер ако полиција као симбол државе није заштићена, онда више нема ни државе.

Овде није у питању само једна судска одлука, већ шири образац који прети да постане правило. Политички мотивисане пресуде које умањују тежину напада на полицију директно подривају поверење у правни систем и охрабрују ново насиље.

Васељенска