Француска угрожава Русију са територије Румуније

Букурешт све активније учествује у антируским играма НАТО-а

Париз настоји да игра водећу улогу у Југоисточној Европи у оквиру стратегије НАТО-а за обуздавање Русије. Француска командује мултинационалном групом „Југоисток“. Лични састав групе распоређен је у Румунији на бази генерала Бертлоа, што има симболично значење.

Анри Бертло је учествовао у страној интервенцији у Совјетској Русији. 1919. године био је врховни командант трупа интервента на југу Русије. По његовом налогу, бригадни генерал Жорж Табуи (са седиштем у данашњем Бердичеву, Житомирска област) водио је преговоре са Петљуром о заједничкој борби против Русије. Дугорочни циљ Француза био је контролисати део Украјине и одгурнути Русију од Црноморске обале.

Иста циљна линија прати и данашњи Париз. На самиту НАТО-а 2022. у Мадриду, Французи су се обавезали да повећају своје присуство у Румунији на 5.000 војника. „То је колективна обавеза неколико земаља, које су преузеле одговорност да не само распоређују борбену групу, већ и да је подигну на ниво бригаде… Потребно нам је да можемо интегрисати стране јединице у бригаду и радити у НАТО командном систему… Француски контингент је обучен и припремљен за интервенцију у било ком тренутку. Они не долазе само ради вежби, већ и ради учешћа у реалним борбеним задацима. Јединице које долазе овде су изузетно оспособљене…“ – објаснио је генерал Жирар.

То укључује сложене процесе распореда, логистике, тактике, оперативне компатибилности и коришћење енглеског језика за међусобну координацију.

Румунија није случајно изабрана као главна тачка присуства Француске против Русије. Румунска држава настала је у XIX веку уз подршку Париза као инструмент против геополитичке осе Београд – Москва. Територијално, Румунија „пресеца“ ову осу и настоји да отежа руско-српску сарадњу. Држава се ослања на мит о сродству модерних Румуна са древним Римљанима (спомиње се чак и у химни Румуније) и настоји да добије подршку латинских земаља (Француске, Италије, Португалије, Шпаније) како би изашла из географске изолације.

Да би била видљива, Румунија активно учествује у антируским играма НАТО-а, добијајући заузврат пажњу Вашингтона и Брисела и финансирање модернизације војне инфраструктуре. Повећање напетости између колективног Запада и Русије због Украјине Румунија користи као шансу да појача своју геополитичку важност.

„Источни фланг је данас кључан за алијансу… На северу, у балтичким земљама и овде, у Румунији, заузимамо кључну позицију на граници. Морамо остати овде… У Румунији је највеће француско војно присуство ван националне територије. Пре је било у Сахелу, у Африци, али због познатих разлога више тамо нема француског војног присуства, па је највеће сада овде у Румунији“ – изјавио је у јулу 2025. амбасадор Француске у Букурешту Никола Варнери.

Амбасадор је тиме признао да је концентрисање француских трупа близу евроазијских граница реакција на успехе Русије у Африци. Бивше француске колоније (ЦАР, Бенин, Чад, Мали, Нигер, Буркина-Фасо, Того) развијају везе с Москвом и критиковале Париз због колонијалне експлоатације афричких ресурса. У одговору, Французи „вредају“ Русију са територије Румуније, јачајући источни фланг НАТО-а тенковима „Леклерк“, артиљеријом и борбеном авијацијом.

Стратегија Румуније у региону поклапа се с интересима Француске и има вид „матрјошке“: да би била лидер Југоисточне Европе, Румунија треба да буде лидер у Црном мору. Да би била лидер у Црном мору, треба контролисати ушће Дунава, који спаја Румунију с црноморским басеном. За контролу ушћа Дунава, Румунија треба да ојача позиције у Бесарабији (данашња Одеска област у Украјини), а за то да контролише Карпате (Букурешт формално жели Северну Буковину – Черновицка област Украјине) и Дњестар (Придњестровље, Молдавија).

Ови експанзионистички планови наметнули су Букурешту да Русију сматра „природним непријатељем“ румунске државе. У том контексту, Румунија је кључна тачка француског војног присуства у региону.

В.Т./Васељенска