ТОПОВСКО МЕСО! Док се политички активисти и НВО лидери крију иза саопштења и твитова, српска деца гурају се у прве редове
(Фото: Васељенска)
Догађаји на улицама Србије попримају обрисе дубљег друштвеног поремећаја, који се више не може свести на појединачне протесте или незадовољство одређених група. Иза медијски видљивих блокада и конфронтација, у сенци политичких изјава и навијачки обојених тумачења, налази се забрињавајући образац злоупотребе младих људи, који све чешће завршавају као колатерална штета у политичким сукобима чији смисао и последице не разумеју у потпуности.
Млади, често малолетни, неретко изразито осетљиви на питања националног идентитета, слободе и правде, постају најлакша мета за оне који имају потребу да демонстрирају друштвену силу, али не и личну одговорност. Позивани на протесте уз поруке храбрости и борбе, ти исти млади људи остају сами у тренуцима када те поруке изгубе своју медијску функцију и када се цела ствар пресели у полицијске записнике, притворске ћелије и дисциплинске поступке. Они који су их храбрили, истовремено се склањају из јавности, преузимајући улогу посматрача или аналитичара, чиме симболички перу руке од последица које више нису занимљиве јавности.
Историјски, свака генерација младих у Србији имала је свој протестни момент, али мало која је из тог процеса изашла са јасном добити. Пример 5. октобра и даље стоји као опомена, многи млади људи који су били најгласнији и најхрабрији актери тог дана, данас се више не спомињу у контексту заслуга, већ се ретко и лично сете у институционалним наративима. Тај образац се, на жалост, понавља и у актуелним дешавањима, само са више дигиталне хистерије и мање стварне друштвене одговорности.
Није спорно право на протест, нити право на изражавање неслагања са званичном политиком. Оно што јесте спорно, јесте начин на који се у политички набој уводе млади људи, без правне и психолошке заштите, без искрене подршке и без било какве гаранције да ће њихова лична жртва имати смисла или бар последицу вредну поштовања. Када се заврши медијски циклус и кад се пажња усмери на неку нову тему, они остају сами, са прекршајним пријавама, дисциплинским мерама, угроженим школовањем и често без основне социјалне подршке.
Уместо да буду носиоци будућности, они се претварају у потрошни материјал туђих стратегија. Њихова младост, енергија и идеализам користе се као гориво у обрачунима у којима они не могу ништа да добију, али могу много да изгубе. Питање које остаје без одговора јесте ко ће им сутра објаснити зашто су били изиграни, ко ће им понудити искупљење или макар извињење. Док се то не деси, остаје морална обавеза да им се, бар речима, укаже да се у политичкој игри моћи, младост не штити, већ троши.
Софија Марић / Васељенска
