КО ЈЕ СТВАРНО ПОТПИСАО СМРТНУ ПРЕСУДУ? Документи показују: Влада само оверила оно што су Бојовић и Милошевић изгурали

Док су прозападни медији кривицу за пад надстрешнице у Новом Саду,  свесно усмеравали ка министарствима и појединим директорима, кријући прави ланац одговорности, документи који су сада у поседу јавности показују нешто сасвим друго. Влада Србије није одлучивала, већ само формално потписала оно што је већ било усвојено, од стране људи који се данас крију иза академских титула, јавних иступа и такозваног грађанског активизма.

Кључна одлука која је довела до радова на деоници где је касније дошло до трагедије, пада надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду, налазе се у рукама двојице људи – Небојше Бојовића, проректор Универзитета у Београду и тадашњег председник Скупштине „Инфраструктура железнице Србије“, и Милутина Милошевића, извршног директор исте институције, који је технички одобрио безбедност изведених радова.

Документација потврђује да је Одбор директора 8. децембра 2022. упутио предлог да се усвоји Анекс 2 уговора, у вредности од преко 6,5 милиона долара, који се односио на додатне радове, укључујући и део који обухвата станицу у Новом Саду. Тај предлог није био обавезујући, одлуку је доносила Скупштина, којом је председавао управо Бојовић. Он је тог истог дана потписао званичну одлуку, која је потом прослеђена Влади на потврду.

Милошевић је у техничком делу процедуре дао сагласност као извршни директор, након чега је надзорни орган под ингеренцијом Инвеститора потврдио да радови могу да се изведу. Без тог низа потписа, Влада не би могла да поступа, нити је уопште могла да преиспитује шта је већ „процедурално“ прошло кроз Инфраструктуру.

Све што је касније усвојено на нивоу државе, усвојено је на основу одлуке коју је донео Бојовић, а технички припремио Милошевић. Ово их директно везује за радове који су, својом изведбом или пропустима, довели до несреће и губитка живота 16 људи.

Међутим, тужилаштво се од првог дана побринуло да се ова два имена не појаве ни у једном делу истраге. Прво је предмет пребачен ван локалног тужилаштва и предат Специјалном тужилаштву под контролом Младена Ненадића. Затим је цео ток усмерен на друге актере, оне који у тренутку потписивања нису имали стварну надлежност да утичу на садржај анекса, нити да га блокирају. Међу њима су били Шурлан, који није доносио одлуку већ само предложио, и министри који су потписивали документ тек након што је исти већ био правно утемељен.

Људи попут Бојовића и Милошевића, са изграђеним везама у академској, правосудној и медијској мрежи, већ годинама се налазе под заштитом тужилаштва које делује селективно, они не само да нису процесуирани, већ су у међувремену добили и медијски простор да наступају као морални ауторитети и „истражитељи“, иако су кључни потписници документације која је довела до једне од најтежих трагедија у последњој деценији.

Приватне везе, повезаност са политичким структурама, и директна линија према деловима тужилаштва под контролом Загорке Доловац и Младена Ненадића обезбедили су им статус нетакнутих. Управо тако изгледа државни удар изнутра, не са улице, већ из унутрашњих структура које покривају једни друге, док се кривица свесно преноси на оне који у ланцу одговорности нису били ништа више од финалног потписа.

Васељенска